Poraženi bez bitke! (original) (raw)

Zapisi Koste Stojanovića, profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, nude po mnogo čemu drukčiji pogled na srpsku istoriju

ZAPISI Koste Stojanovića, profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, nude po mnogo čemu drukčiji pogled na srpsku istoriju. On se bavio filozofijom, politikom, ekonomijom, problemima mehanike, fizike i matematike. Kao ministar narodne privrede silno je doprineo da se umanje posledice Carinskog rata Srbije i Austrougarske.

Bio je osam puta ministar, najčešće u Pašićevim vladama, sa kojim je dugo sarađivao, a onda se suprotstavio njegovoj koncepciji stvaranja Velike Srbije. Poslednji put bio je ministar finansija samo dva dana, a trećeg je preminuo - 1. januara 1921.

Knjigu "Slom i vaskrs Srbije" u izdanju Radio-televizije Srbije priredio je Slobodan Turlakov.

NAŠA vojska je u ratovima 1912/13, do napada udruženih Nemaca, Austrijanaca i Bugara, imala velike gubitke u ljudima na bojnom polju i od epidemija. Praznine su popunjavane regrutima koji su na brzu ruku prolazili vojnu obuku. Dugo ratovanje, koje je od svojih kuća odvojilo petinu našeg stanovništva, uticalo je jako na nerve, volju i karakter našeg vojnika, tako da je njegov kvalitet, naročito zato što se Evropski rat mogao unedogled produžiti, bio lošiji od kvaliteta vojske 1912.

Pored nedostataka naše vojske, da su izvršene promene u Vrhovnoj komandi, da su armije i divizije poverene ljudima, koji su nesporno u prošlim ratovima pokazali kvalitet, volju, energiju i sposobnost, zar se nije moglo sprečiti ovo što nas je zadesilo. I ovde, kao i u politici, kao što je gospodin Pašić ostao na svom mestu, tako i gospodin Putnik diriguje operacijama sa svim starim komandantima, od kojih je trebalo mnoge ukloniti.

Vrhovna komanda se još u avgustu stavlja pred pitanje zajedničkog udara bugarsko-nemačkog i Makedonija se daje, što govori da je nemoguće taj udar izdržati. Kad vlada nije prihvatila plan Vrhovne komande da se spreči bugarska mobilizacija udarom na istočnom frontu, došao je 22. septembra nemačko-austrijski napad sa severa, koji je oslabio naš Istočni front.

Otpor na frontu Pirot - Negotin, Bugari teško i gotovo nikako savlađuju, dok bez ikakvog otpora ulaze u nove oblasti, zauzećem Vranja, Kumanova, Skoplja i Štipa, postajući gospodari i cele Makedonije. Presecanje veze sa Solunom i saveznicima, dovodi u pitanje odstupanje u pravilnom redu i gro naše vojske dovodi u jedan od najtežih položaja u kojima se jedna vojska mogla naći.

Događaji su išli i suviše brzo. Vojska je morala vrlo brzo napuštati Pirot, Niš, pa čak i Leskovac, da se baci prema Bugarima, koji su pretili da preseku put Jankova klisura - Kosovo.

Dok se ovo događalo na istoku i jugu, Prva i Treća armija bile su daleko na severu, nad Jagodinom i Svilajncem. Oko 19. oktobra, pali su Čačak i Niš, i vojska sa severa morala je neverovatnom brzinom da se povlači. Prva armija je već imala slobodu kretanja preko Raške od Kraljeva, i bila je nagonjena da se preko Kopaonika spasava. Treća armija i Timočka vojska, sa Knjaževca, Zaječara i Negotina, pale su sve na isti pravac, ka Kosovu, preko Jankove klisure.

Veze između armija i Vrhovne komande, kao da nisu postojale, od 24. oktobra na Kosovo su stizali komandanti armija bez vojske, ili sa sasvim oslabljenim svojim jedinicama. Mnogi delovi Prve i veliki deo Treće armije ostao je u Srbiji, rastrojeni i razbacani. Druga armija, ostavljena i napuštena, jedva se probila, spasavajući ostatke Treće armije, uspevši da se od Mitrovice, preko Peći i Crne Gore, gde je bilo sedam okrnjenih divizija, povuče u Albaniju. Timočka vojska, ukoliko nije oslabljena panikom i demoralisanjem, preko Mitrovice i Prizrena, otišla je ka Debru. Izgleda da je ovo povlačenje išlo po inicijativi samih komandanata pojedinih odeljenja, bez ikakvog naređivanja od strane Vrhovne komande.

PANIKA ZBOG BUGARA BUGARSKE neprijateljske snage, koje su se nalazile već kod Kruševca, Aleksinca i Niša, čiji su odredi išli ka Novom Pazaru i ugrožavali puteve preko Makedonije kod Tetova, svojom pojavom, već pri kraju oktobra, izazvale su paniku u nas i nepopravivu situaciju.

Vrhovna komanda i vlada, svojim izborom Skadra i Albanije za povlačenje, povukle su spasenu vojsku i izbeglice, najgorim putevima, u zemlju jada i bede, gde je glad i nemaština desetkovala ono što se uspelo spasiti.

Kad je sve izgubljeno, kad se bez velike bitke propalo, kad se nije mogla spasiti Vardarska dolina, kad se morao ceo ratni materijal izgubiti, što se nije pokušalo da se ostaci naše vojske preko Albanije upute Bitolju, kuda je pošla Timočka vojska, koju je Vrhovna komanda, nažalost, od Debra i Struge uputila za Drač. Ta se vojska očekivala u Bitolju i umesto da pomogne bitoljsku hrabru, ali malenu vojsku, i 30.000 regruta bitoljske vojske, dobijaju naredbu da krenu prema Draču.

Vrhunac bede, pometnje i zabune, bio je taj, da se sva naša vojska nađe u Albaniji, daleko od saveznika, koji su, u to vreme, bili kod Gradskoga i izlagani napadima Bugara od Elbasana. Austrijanci su od Prizrena pošli ka Skadru, u nameri da pobune Miridite (katoličko pleme) i druga albanska plemena. Naša vojska, bez hrane, bez municije i bez ikakvih veza sa svetom, bila je daleko 400 i više kilometara od saveznika, koji su se, po našem odlasku u Albaniju, morali povući ka Solunu.

Sve je ovo, uglavnom, posledica nemanja dobre Vrhovne komande. Izvesno je da Srbija nije mogla računati na pobedu i da je najveće genije imala za komandante, ali je s pravom mogla očekivati da će 300.000 dobro opremljenih vojnika, umeti voditi tamo gde će brojno biti pojačani i opremljeni, da se sa svojim protivnikom nose. Sudbina je naša gora od belgijske. Belgija se duže borila i bolje sačuvala. Njena je vojska, koliko je spasena, došla u kontakt sa Francuzima. Ona je slomljena, izgubila teritoriju od brojno i tehnički nadmoćnijeg neprijatelja, ali je bar vojsku sačuvala.

(Nastaviće se)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije