Милошевић није дозволио нападе на НАТО (original) (raw)

Први ваздушни удари авијације НАТО-а 24. марта 1999. године генерал-потпуковника Спасоја Смиљанића, команданта РВ и ПВО, задесили су на радном месту – у канцеларији у Команди РВ и ПВО у Земуну. Али у Војсци Југославије, захваљујући добрим проценама развоја ситуације, нико није био затечен почетком рата, па су до тог тренутка скоро у потпуности завршени оперативни развој РВ и ПВО и друге активности које је требало обавити до „дана Д”.

– Пратећи активности команди и јединица РВ и ПВО, пратио сам и активности у ваздушном простору СР Југославије и на његовим прилазима. Смањење цивилног саобраћаја у ваздушним коридорима у поподневним сатима тог дана, а потом и његов потпуни престанак изнад СРЈ и суседних држава, био је један од индикатора да агресија може почети сваког тренутка. Од 18 часова пратио сам на радарским екранима груписање авијације НАТО. У 19 часова сам генералу Браниславу Петровићу наредио пуну приправност за снаге ПВО. Нисам био изненађен када ме је у 19.55 часова позвао пуковник Милош Гордић, начелник групе за борбено командовање у РВ и ПВО, и известио да је агресија почела. Нико у РВ и ПВО није био изненађен са почетком, моделом и начином извршења првог удара. Конкретно, обавештајни органи РВ и ПВО су ми 19. марта дали информацију да ће бомбардовање почети током наредних неколико дана – каже Смиљанић, данас генерал-пуковник у пензији.

У ексклузивном разговору за „Политику”, он први пут јавно говори о неким чињеницама из рата који је почео на данашњи дан пре девет година. Удари прве ратне ноћи 24/25. марта извршени су у два таласа. У првом таласу, од 19.47 до 24 сата, ангажовано је око 150 авиона и испаљено је око 50 крстарећих ракета. Уследио је други талас, од један иза поноћи до четири сата ујутру, са око 50 авиона. Нападнут је 51 објекат широм СРЈ, од тога 34 објекта РВ и ПВО на 23 локације.

Агресија и из космоса

– Интересантно је за ту ноћ да је непријатељ напао велики број положаја и касарни РВ и ПВО које су јединице напустиле, као и то да је нападнут и знатан број привредних и индустријских објеката, углавном у рејону Београда. Највећа разарања те ноћи у РВ и ПВО била су на аеродрому Батајница, где је уништено 11 авиона (седам борбених и четири неборбена). Ако се томе додају и три авиона „миг 29” која су оборена, онда је то губитак од 14 наших авиона прве ратне ноћи. Наш циљ у првом удару није био да се боримо „прса у прса”, знали смо да то не можемо и да бисмо доживели фијаско. Циљ је био сачувати људе и средства ратне технике, учинити све да губици буду што мањи. И било је тако – није било људских губитака, ниједна ракетна јединица ПВО није погођена, успешно је, како ми то кажемо, „задејствован” систем одбране РВ и ПВО. Те ноћи пет наших пилота је полетело да пресретне авионе НАТО, ватрено је дејствовао већи број артиљеријско-ракетних јединица ПВО – објашњава генерал Смиљанић.

(/slika2)Девет година после ноћи током које су се први пут после Другог светског рата у Европи огласиле сирене за ваздушну опасност, ратни командант РВ и ПВО истиче да је агресија НАТО заправо била прва ваздушно-космичка нападна операција, образац по коме се воде или ће се водити ратови 21. века.

– То су били удари са дистанце, скоро без контакта са нашим снагама ПВО. Авиони НАТО, у високом проценту, нису улазили у зону дејстава већине наших система ПВО. Долетали су до, испред или изнад зона нашег могућег противдејства, доносили крстареће ракете, вођене ракете или бомбе домета од 10 до 120 километара, лансирали их и враћали се у базе. Многи стратези и аналитичари у свету овај модел извођења борбених дејстава називају бесконтактним – каже генерал Смиљанић.

Агресија на СРЈ почела је са око 460 а завршена са око 1.020 ангажованих авиона, планирано је да се употреби 450 а до краја рата употребљено је око 1.000 крстарећих ракета. Ови подаци говоре да НАТО није очекивао јак отпор снага СРЈ.

– Оно о чему се мало, или уопште не говори, јесте да су у том рату важну улогу играла космичка средства. Изнад територије у сваком тренутку током рата налазило се од осам до 12 сателита који су, са авијацијом, представљали основу извиђачко-нападних борбених активности. Из космоса је вршено осматрање ратишта, вођење крстарећих ракета, обезбеђиване су информације у систему командовања, вршено је снимање ратишта и контрола ефеката дејства – истиче Смиљанић.

Војска заслужна за Резолуцију 1244

По његовом мишљењу, основни циљ НАТО-а био је разбијање СР Југославије и комадање Србије отимањем Космета што је подразумевало промену власти и успостављење доминације Запада над простором тадашње СРЈ.

– Да би се то остварило морала се уништити ВЈ, што је Врховна команда НАТО и планирала, а генерал Весли Кларк јасно рекао начелнику Генералштаба ВЈ генералу Драгољубу Ојданићу 15. марта: „Уништићемо ВЈ за пар дана”. Значајан циљ НАТО је био и да се провери нови модел ратовања за 21. век, испитивање нових врста оружја и нападно-навигационих система шесте генерације – каже Смиљанић.

Он највећим ратним успехом ВЈ, па самим тим и РВ и ПВО, сматра Резолуцију 1244 Савета безбедности УН.

– Својом борбом ВЈ је натерала САД да прихвати резолуцију, која се знатно разликује од онога што су САД тражиле у Рамбујеу и Паризу. Да је војска капитулирала „за пар дана” како је очекивао Кларк, Резолуције 1244 не би било. Доказ нашег успеха је чињеница да и данас, упркос свему што се дешава око Косова и Метохије, та резолуција и даље „држи” јужну покрајину у саставу Србије – наглашава Смиљанић.

ВЈ није имала авионе или ракете земља-земља којима би могла дејствовати по аеродромима НАТО или носачима авиона. Али, биле су обављене припреме за напад на положаје НАТО-а у Албанији и Македонији.

– Планирана су дејства наше авијације по снагама НАТО у рејону Куманова, скопског аеродрома, Криволака и Тетова, као и по базама ОВК у Албанији, конкретно – у селу Паци на путу Вљади–Чорај и у селу Качаној, северно од Бајрам Цурија. Наређење за извршење ових задатака могао је, по његовој личној одлуци, дати председник СРЈ Слободан Милошевић. Током целог рата такво наређење није дато, па зато планирана дејства нису ни извршена – каже Смиљанић.

Међу грађанима, али и припадницима војске, стално се говорило о испоруци савремених руских ракетних система С-300 који би могли преокренути ток рата.

– О набавци С-300 размишљало се у годинама и месецима пре почетка рата, нажалост ништа није урађено по том питању. Испорука таквог система, прилично гломазног и сложеног за обуку, више није била реална када је почело бомбардовање. Заправо, ми смо радили на набавци руског ракетног система „бук”, који је мањи а и наши људи би брже савладали руковање јер је реч о усавршеној верзији система „куб” који имамо у наоружању. Наши генерали и експерти били су у Русији током рата. Иако су ова средства била припремљена, одобрење за испоруку никада није дато, упркос разочарању руског војног врха. Али, то је била Русија Бориса Јељцина, не оваква какву је данас знамо. Данас, на девету годишњицу, као и увек, клањам се пред сенима свих жртава агресије НАТО-а – закључује Смиљанић.

-----------------------------------------------------------

ПВО спречила прецизна дејства по војсци

Смиљанић сматра да је, гледано стриктно из угла РВ и ПВО, највећи успех што је овај вид оружаних снага упркос невероватној надмоћи противника дејствовао током целог рата.

– Оперативни прорачуни, прављени у време СФРЈ и СРЈ, говорили су да би, у сукобу са снажним противником али не снаге НАТО-а, РВ и ПВО могли да опстану у употреби највише три недеље. Генерално гледано, највећи успех ПВО је што је свих 78 дана авијацију НАТО држала изнад висина са којих је могао прецизно да дејствује по снагама Копнене војске – каже Смиљанић истичући да је у тако тешким условима, између осталог, сачувано пет „мигова 29” који ће, после ремонта и модернизације, још низ година чувати небо Србије.

-----------------------------------------------------------

Авиони у Приштини остали неоштећени

Командант РВ и ПВО свакодневно је током бомбардовања био забринут због систематског уништавања радара система Ваздушног осматрања јављања и навођења, посебно могућности да се остане без њих. Посебно је бринуо и за судбину својих потчињених на аеродрому Приштина.

– Авијација НАТО је непрекидно дејствовала по подземном објекту „Рудник”, у коме је било размештено око 20 авиона и око 150 људи. Авионе због разорених прилаза нисмо могли да склонимо из објекта, а људи нису хтели да напусте авионе. Прихватио сам и одобрио да остану у објекту. Стална стрепња да ли ће објекат издржати била је моја велика мора. Да није издржао, то би била национална катастрофа – каже Смиљанић.