За све је крив Никола Пашић (original) (raw)

У време славно, када је кнез Михаило Обреновић успео да од Турске царевине добије на управу београдску тврђаву, као и градове Шабац, Смедерево и Кладово, рођен је Коста Стојановић (1867–1921), у Алексинцу, од мајке Малене и оца Стевана, трговца пореклом из села Маловишта код Битоља. Средњу школу завршио је у Нишу 1885, као један од најбољих ђака, да би потом уписао Филозофски факултет Велике школе у Београду. Студирао је у генерацији са чувеним Михаилом Петровићем – Миком Аласом, стекавши на Великој школи универзална знања која су му дала почетне импулсе за истраживање природе.

Овако почиње животопис Косте Стојановића, научника и професора Велике школе и Београдског универзитета, неуморног националног и политичког радника, који је саставио Миомир Гаталовић. Овај животопис увод је у књигу „Слом и васкрс Србије”, коју је приредио Слободан Турлаков, а објавила Радио-телевизија Србије.

Најчувенија дела Косте Стојановића свакако су „Тумачење физичких и социјалних појава” и „Основи теорије економских вредности”, али је његово најпознатије и најинтригантније дело управо „Слом и васкрс Србије”, које је деценијама чамило у тами, и које РТС сада први пут објављује.

Прво запослење Коста Стојановић добио је у Нишкој гимназији. У Нишу, наредне године, објавио је свој чувени рад „Атомистика – Један део из филозофије Руђера Јосифа Бошковића”.После три године отишао је на студијски боравак у Париз.

Желећи да стекне највиши научни степен – докторат математичких наука, истиче Миомир Гаталовић, Коста Стојановић се 1897. године упутио у Лајпциг, где је убрзо запао у меланхолично стање, резигнацију и запитаност о својој даљој судбини. Разболео се и после три месеца био је принуђен да се врати у Србију. После Мајског преврата (1903), Коста Стојановић је заједно са Јованом Жујовићем и Милојем Васићем постао хонорарни наставник Велике школе. Када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет (1905), Стојановић је изабран за ванредног професора на новој катедри примењене механике. Универзитет је напустио априла 1906, када је, у веома деликатном тренутку по Србију, постављен за министра народне привреде у влади Николе Пашића.

Ступивши на функцију министра народне привреде, објашњава Гаталовић, Коста Стојановић је одмах био бачен у ватру великог политичког спора познатог као Царински рат Србије и Аустро-Угарске. Коста Стојановић је, иначе, осам пута био министар, у разним владама. Током Првог светског рата Стојановић је са српском владом отишао 1915, прво на Крф, па у Рим, где је водио преговоре о будућем статусу јадранске обале, који због потписивања Лондонског уговора нису дошли до изражаја. У Италију се вратио у пролеће 1918, када је покушао да омогући наставак рада српско-италијанског комитета и да приближи ставове Италије и будућег Краљевства СХС, али ни ово посредовање није било успешно. У међувремену, од фебруара 1916, са групом посланика прешао је у Ницу где је организован Клуб народних посланика свих политичких странака којем је председавао управо Коста Стојановић, а секретар био уважени Бранислав Нушић. Клуб је устао против рада српске владе, ушавши у отворени сукоб са Пашићем, и то због супротстављања Пашићевим концепцијама стварања Велике Србије, насупрот југословенском програму који је Клуб сматрао јединим реалним излазом из ратног слома.

О притајеном сукобу Косте Стојановића и Николе Пашића говори и Слободан Турлаков, у поговору. Коста Стојановић, каже, „више је пресвиснуо, но што је умро, видећи и као државник, и као научник, неоснованост будућности и развоја заједничке државе, која је настала на српској пропасти, и националној, и државној”. Отуда и није чудно, што у наслову, овој својој, како је сам назвао, „расправи”, није издржао, јер „Слом и васкрс Србије” није довршен. Од последње, четврте књиге, остао је само наслов, а ни трећа није богата изворним материјалима.

Током целе књиге, наглашава Турлаков, провејава Стојановићева темељна потреба да докаже да је Никола Пашић био један редак опортуниста и егоиста, да је све друго у његовом животу било подређено његовој неминовности у српском постојању, да је био човек необразован, да није знао ни један страни језик, да није био државник који ствара својом политиком догађаје, већ се вукао за њима, препуштајући да време реши и највеће егзистенцијалне проблеме српске државе... Дакле, човек који не само да није био достојан да буде деценијама на челу српске управе, да је, коначно, највећи кривац нашег слома на крају 1915.

Бавећи се пасионирано Пашићем, примећује Турлаков, Стојановић је понекад знао и да се залети, као на пример, тврдећи да Пашић нема никакво образовање и да не зна ни један страни језик. Међутим, Пашић је пет година студирао технику у Цириху, коју, додуше, није завршио, али је свакако за то време морао савладати немачки, као и руски, пошто је неколико година, у разним приликама, и у Русији боравио.

У сваком случају, књига Косте Стојановића „Слом и васкрс Србије” баца ново светло на један период наше историје, на војни пораз Србије 1915, и улогу Николе Пашића у тим преломним годинама.