Luka Tripkovic | University of Arts in Belgrade (original) (raw)

Papers by Luka Tripkovic

Студија, 2021

Докторско-уметнички пројекат „Студија случаја“ истражује феноменолошка одражавања модернистичке и... more Докторско-уметнички пројекат „Студија случаја“ истражује феноменолошка одражавања модернистичке идеологије на друштво кроз уметничке праксе, пре свега архитектуру, али и кроз визуелну културу и прожимање лепих уметности са популарном културом кроз покрет Поп- арт-а.
Пројекат се састоји од четири целине: „Споменици, руине из нехата“, „Сувише људски“, „Сањани објекат“ и „Студија случаја“, која представља практични део докторског уметничког пројекта. Одлучио сам се за изложим четири целине, будући да су оне настајале и излагане у току докторско-уметничких студија. Обрађене целине су комплементарне у одређеном дијалектичком смислу, будући да могу да се посматрају као засебне целине, али и да хронолошким прегледом може да се стекне увид у мој уметнички развој кроз један концекветнат логички след.
Свака од целина доминантно се бави неким од друштвеним феномена који су нераскидиво везани за другу половину двадесетог века: „Споменици, руине из нехата“ анализирају судбину споменичке и комеморативне грађе (пре свега оне изграђене у помен НОБ-у) кроз сукоб идеологија чији врхунац настаје падом Берлинског зида; „Сувише људски“, се, кроз реферисање на Ничеа (Friedrich Nietzsche) бави везом која постоји између идеализације лепоте и тоталитарних идеологија, док се „Сањани објекат“ односи на феномен моде која кроз експлоатацију своје иконичности постаје један од предоминантних друштвених чинилаца након Другог светског рата; На концу, „Студија случаја“ третира један од највећих модернистичких експеримената када је реч о архитектури, а који је за циљ имао дугорочно, ефикасно и најоптималније решење стамбеног питања на тлу Сједињених Америчких држава, и то како се овај идеалистички циљ протоком времена претворио у сопствену супротност, будући да је сврха изграђених објеката доживела потпуну инверзију.
Кључне речи: модернизам, студија случаја, архитектура, тоталитарне идеологије, поп-арт, слика, фигурација, естетизација
3
1. Abstract
The doctoral art project "Case Study" explores the phenomenological reflections of modernist ideology on society through artistic practices - primarily architecture - but also through visual culture and the permeation of fine arts with popular culture through the Pop Art movement.
The project consists of four parts: "Monuments, ruins of negligence", "Too human", "Dream object" and "Case study", which is a practical part of the doctoral art project. I decided to exhibit these four cycles, since they were created and exhibited during my doctoral studies. They are complementary in a certain dialectical sense, since they can be viewed as separate wholes. A chronological overview, on the other hand, can provide insight into my artistic development through a single consequent logical sequence as well.
Each of the units predominantly deals with some of the social phenomena that are inextricably linked to the second half of the twentieth century: "Monuments, ruins of negligence" analyze the fate of monumental and commemorative monuments (especially those built in memory of the National Liberation War in Yugoslavia), which culminates with the fall of the Berlin Wall; "Too human", through reference to Nietzsche, deals with the connection that exists between the idealization of beauty and totalitarian ideologies, while "Dreamed object" refers to the phenomenon of fashion, which, through the exploitation of its iconicity becomes one of the predominant social factors after the end of WWII.
Finally, the Case Study treats one of the greatest modernist experiments in architecture, aimed at a long-term, efficient, and optimal solution to the housing issue in the United States, and
4

how this idealistic goal has evolved over time. its own opposite, since the purpose of the constructed objects has experienced a complete inversion.
Keywords: modernism, case study, architecture, totalitarian ideologies, pop art, painting, figuration, aestheticization

Ruins of Future Utopia, 2019

Essay, review of Sasa Tkacenko's exhibition "Ruins of Future Utopia". Included in exhibition cata... more Essay, review of Sasa Tkacenko's exhibition "Ruins of Future Utopia". Included in exhibition catalogue.

recenzija kataloga retrospektivne izlozbe

Neko je jednom napisao, ili izgovorio, a čini mi se da je to bio Stojan Cerović, povodom teze po ... more Neko je jednom napisao, ili izgovorio, a čini mi se da je to bio Stojan Cerović, povodom teze po kojoj je neophodno da jedno društvo lupi o dno, pre nego što se, poput Feniksa, uzdigne iz pepela -da to dno nije ništa drugo do ravan koja nam stalno izmiče.

Januar 2014. godine Uvod | Poprilično provokativan, donekle vulgaran naslov, rezultat je ličnog t... more Januar 2014. godine Uvod | Poprilično provokativan, donekle vulgaran naslov, rezultat je ličnog traganja za definicijom sećanja kao, prvenstveno, ideološkog konstrukta datog vremenskog trenutka u kom se sećanja formulišu, reorganizuju i modifikuju. Sećanja, dakle, kao ideološki konstrukt, evoluiraju, nalaze se u procesu konstantne geneze. Usred apriorne karakteristike u vidu subjektivnosti kao primarnog označitelja, podložna su manipulaciji i iskrivljenjima, hibernaciji i oživljavanju. Sećanje podrazumeva ljudsku potrebu za arhiviranjem proživljenih iskustava, prenošenje tih iskustava potomcima -neminovno doprinoseći kreiranju identiteta: ličnog, porodičnog, tribalnog, nacionalnog. Jasna distanca koja postoji između sećanja i istorije proizlazi upravo iz ovih činjenica. U duhu koordinatnog sistema leve i desne političke ideje moglo bi se reći da sećanja pripadaju konzervativnijim konceptima društva, dok je metodologija istorije bliža nekim liberalnim političkim teorijama.

Books by Luka Tripkovic

Ivana Milev, 2024

Kada je sredinom kvintećenta, zanesen studioznim likovnim opisom bitke kod San Romana, Paolo Učel... more Kada je sredinom kvintećenta, zanesen studioznim likovnim opisom bitke kod San Romana, Paolo Učelo svojoj supruzi u krevetu nadahnuto govorio koliko ga fascinira perspektiva, sumnjam da je mogao da zamisli kako će pola milenijuma kasnije beskraj biti jednako zavodljiva i inspirativna tema njegovih znatno mlađih kolega, naših savremenika. Jedna od tih savremenica je i Ivana Milev, čiji radovi konsekventno problematizuju pojam beskonačnog i sudaraju se sa fizičkim i umnim ograničenjima koja nam on nameće. Slobodno mogu da kažem da ni Učelo ni Milev nisu imali svest o definisanju beskraja ili njegovom zauzdavanju, već su u tom fenomenu nalazili inspiraciju. Odmah se da primetiti da je umetnost, kao čin stvaranja, u sukobu sa idejom beskonačnog, jer umetnost ne može postojati bez umetnika, tvorca, demijurga, zato što umetnički rad mora imati početak izvođenja i kraj, on dakle ne može biti beskrajan, jer čak i kada ne bi imao kraj, morao bi imati začetak, što je i argument kojim se Aristotel služi u svojoj kosmologiji. Ivana Milev je toga svesna-uostalom, sama piše da joj prirodni fenomeni, ritmovi, fraktali i beskraj služe kao polazište za sopstveno stvaranje i da njena namera nije podražavanje ovih pojava. Ivana Milev, kao i svaki umetnik, igra, kao što sam već rekao, simboličku ulogu tvorca, demijurga, i njeni nizovi, petlje i fragmenti predstavljaju čin stvaranja po ugledu na prirodne ritmove, s tim da ona svoje radove konstruiše prateći unutrašnji ritam, osluškujući svoje telo i vodeći se instinktom i osećajem za lepo koji je pohranjen u njoj. Ovakav pristup podrazumeva manuelni rad, manipulaciju i stvaranje mnoštva jedinstvenih, unikatnih objekata, sa predubeđenjem da će svaki od njih imati tačno određenu ulogu u stvaranju umetničkog dela. Ivana Milev kroz praksu koju kao profesionalna i zapažena umetnica ostvaruje gotovo deceniju i po, prolazi kroz nekoliko faza. U najranijoj, počev od 2009. do 2914. godine, primetno je prisustvo objekata koji su u svakodnevnoj upotrebi: slamčica, čepova i drški od štapića za uši, pa o ciklusima Unutrašnji slojevi i Ritam elemenata možemo govoriti o jakom prizvuku tradicija Arte povere, iako ne isključivo o toj vrsti pristupa. Još tada se nazire potreba koju Milev ima da ne koristi Objet trouvé kao gradivni element svojih skulptura, već da celokupan rad bude delo njenih ruku; provejava potreba za meditativnim umnožavanjem fragmenata, za mnoštvom pojedinačnog drveća koje će neumitno stvoriti šumu. Milev u svojim radovima stvara sistem, red, kosmos koji je ogledalo unutrašnjih impulsa i ritmova. Poput medicinskih naprava koje mere električne signale mozga ili srca i stvaraju nizove osetljivih i dinamičnih ispisa, Ivana Milev ovaploćuje svoj dubinski osećaj i potrebu za skladnim, ona komponuje složene odnose elemenata. Treba naglasiti da se ne sme izgubiti iz vida da umetnica stvara skulpture, što a priori podrazumeva aktivan odnos prema prostoru u kom se one nalaze, i da rad u ateljeu izgleda potpuno drugačije od istog tog rada u prostoru (galeriji) A ili prostoru (galeriji) B. Milev sa predumišljajem uračunava

Студија, 2021

Докторско-уметнички пројекат „Студија случаја“ истражује феноменолошка одражавања модернистичке и... more Докторско-уметнички пројекат „Студија случаја“ истражује феноменолошка одражавања модернистичке идеологије на друштво кроз уметничке праксе, пре свега архитектуру, али и кроз визуелну културу и прожимање лепих уметности са популарном културом кроз покрет Поп- арт-а.
Пројекат се састоји од четири целине: „Споменици, руине из нехата“, „Сувише људски“, „Сањани објекат“ и „Студија случаја“, која представља практични део докторског уметничког пројекта. Одлучио сам се за изложим четири целине, будући да су оне настајале и излагане у току докторско-уметничких студија. Обрађене целине су комплементарне у одређеном дијалектичком смислу, будући да могу да се посматрају као засебне целине, али и да хронолошким прегледом може да се стекне увид у мој уметнички развој кроз један концекветнат логички след.
Свака од целина доминантно се бави неким од друштвеним феномена који су нераскидиво везани за другу половину двадесетог века: „Споменици, руине из нехата“ анализирају судбину споменичке и комеморативне грађе (пре свега оне изграђене у помен НОБ-у) кроз сукоб идеологија чији врхунац настаје падом Берлинског зида; „Сувише људски“, се, кроз реферисање на Ничеа (Friedrich Nietzsche) бави везом која постоји између идеализације лепоте и тоталитарних идеологија, док се „Сањани објекат“ односи на феномен моде која кроз експлоатацију своје иконичности постаје један од предоминантних друштвених чинилаца након Другог светског рата; На концу, „Студија случаја“ третира један од највећих модернистичких експеримената када је реч о архитектури, а који је за циљ имао дугорочно, ефикасно и најоптималније решење стамбеног питања на тлу Сједињених Америчких држава, и то како се овај идеалистички циљ протоком времена претворио у сопствену супротност, будући да је сврха изграђених објеката доживела потпуну инверзију.
Кључне речи: модернизам, студија случаја, архитектура, тоталитарне идеологије, поп-арт, слика, фигурација, естетизација
3
1. Abstract
The doctoral art project "Case Study" explores the phenomenological reflections of modernist ideology on society through artistic practices - primarily architecture - but also through visual culture and the permeation of fine arts with popular culture through the Pop Art movement.
The project consists of four parts: "Monuments, ruins of negligence", "Too human", "Dream object" and "Case study", which is a practical part of the doctoral art project. I decided to exhibit these four cycles, since they were created and exhibited during my doctoral studies. They are complementary in a certain dialectical sense, since they can be viewed as separate wholes. A chronological overview, on the other hand, can provide insight into my artistic development through a single consequent logical sequence as well.
Each of the units predominantly deals with some of the social phenomena that are inextricably linked to the second half of the twentieth century: "Monuments, ruins of negligence" analyze the fate of monumental and commemorative monuments (especially those built in memory of the National Liberation War in Yugoslavia), which culminates with the fall of the Berlin Wall; "Too human", through reference to Nietzsche, deals with the connection that exists between the idealization of beauty and totalitarian ideologies, while "Dreamed object" refers to the phenomenon of fashion, which, through the exploitation of its iconicity becomes one of the predominant social factors after the end of WWII.
Finally, the Case Study treats one of the greatest modernist experiments in architecture, aimed at a long-term, efficient, and optimal solution to the housing issue in the United States, and
4

how this idealistic goal has evolved over time. its own opposite, since the purpose of the constructed objects has experienced a complete inversion.
Keywords: modernism, case study, architecture, totalitarian ideologies, pop art, painting, figuration, aestheticization

Ruins of Future Utopia, 2019

Essay, review of Sasa Tkacenko's exhibition "Ruins of Future Utopia". Included in exhibition cata... more Essay, review of Sasa Tkacenko's exhibition "Ruins of Future Utopia". Included in exhibition catalogue.

recenzija kataloga retrospektivne izlozbe

Neko je jednom napisao, ili izgovorio, a čini mi se da je to bio Stojan Cerović, povodom teze po ... more Neko je jednom napisao, ili izgovorio, a čini mi se da je to bio Stojan Cerović, povodom teze po kojoj je neophodno da jedno društvo lupi o dno, pre nego što se, poput Feniksa, uzdigne iz pepela -da to dno nije ništa drugo do ravan koja nam stalno izmiče.

Januar 2014. godine Uvod | Poprilično provokativan, donekle vulgaran naslov, rezultat je ličnog t... more Januar 2014. godine Uvod | Poprilično provokativan, donekle vulgaran naslov, rezultat je ličnog traganja za definicijom sećanja kao, prvenstveno, ideološkog konstrukta datog vremenskog trenutka u kom se sećanja formulišu, reorganizuju i modifikuju. Sećanja, dakle, kao ideološki konstrukt, evoluiraju, nalaze se u procesu konstantne geneze. Usred apriorne karakteristike u vidu subjektivnosti kao primarnog označitelja, podložna su manipulaciji i iskrivljenjima, hibernaciji i oživljavanju. Sećanje podrazumeva ljudsku potrebu za arhiviranjem proživljenih iskustava, prenošenje tih iskustava potomcima -neminovno doprinoseći kreiranju identiteta: ličnog, porodičnog, tribalnog, nacionalnog. Jasna distanca koja postoji između sećanja i istorije proizlazi upravo iz ovih činjenica. U duhu koordinatnog sistema leve i desne političke ideje moglo bi se reći da sećanja pripadaju konzervativnijim konceptima društva, dok je metodologija istorije bliža nekim liberalnim političkim teorijama.

Ivana Milev, 2024

Kada je sredinom kvintećenta, zanesen studioznim likovnim opisom bitke kod San Romana, Paolo Učel... more Kada je sredinom kvintećenta, zanesen studioznim likovnim opisom bitke kod San Romana, Paolo Učelo svojoj supruzi u krevetu nadahnuto govorio koliko ga fascinira perspektiva, sumnjam da je mogao da zamisli kako će pola milenijuma kasnije beskraj biti jednako zavodljiva i inspirativna tema njegovih znatno mlađih kolega, naših savremenika. Jedna od tih savremenica je i Ivana Milev, čiji radovi konsekventno problematizuju pojam beskonačnog i sudaraju se sa fizičkim i umnim ograničenjima koja nam on nameće. Slobodno mogu da kažem da ni Učelo ni Milev nisu imali svest o definisanju beskraja ili njegovom zauzdavanju, već su u tom fenomenu nalazili inspiraciju. Odmah se da primetiti da je umetnost, kao čin stvaranja, u sukobu sa idejom beskonačnog, jer umetnost ne može postojati bez umetnika, tvorca, demijurga, zato što umetnički rad mora imati početak izvođenja i kraj, on dakle ne može biti beskrajan, jer čak i kada ne bi imao kraj, morao bi imati začetak, što je i argument kojim se Aristotel služi u svojoj kosmologiji. Ivana Milev je toga svesna-uostalom, sama piše da joj prirodni fenomeni, ritmovi, fraktali i beskraj služe kao polazište za sopstveno stvaranje i da njena namera nije podražavanje ovih pojava. Ivana Milev, kao i svaki umetnik, igra, kao što sam već rekao, simboličku ulogu tvorca, demijurga, i njeni nizovi, petlje i fragmenti predstavljaju čin stvaranja po ugledu na prirodne ritmove, s tim da ona svoje radove konstruiše prateći unutrašnji ritam, osluškujući svoje telo i vodeći se instinktom i osećajem za lepo koji je pohranjen u njoj. Ovakav pristup podrazumeva manuelni rad, manipulaciju i stvaranje mnoštva jedinstvenih, unikatnih objekata, sa predubeđenjem da će svaki od njih imati tačno određenu ulogu u stvaranju umetničkog dela. Ivana Milev kroz praksu koju kao profesionalna i zapažena umetnica ostvaruje gotovo deceniju i po, prolazi kroz nekoliko faza. U najranijoj, počev od 2009. do 2914. godine, primetno je prisustvo objekata koji su u svakodnevnoj upotrebi: slamčica, čepova i drški od štapića za uši, pa o ciklusima Unutrašnji slojevi i Ritam elemenata možemo govoriti o jakom prizvuku tradicija Arte povere, iako ne isključivo o toj vrsti pristupa. Još tada se nazire potreba koju Milev ima da ne koristi Objet trouvé kao gradivni element svojih skulptura, već da celokupan rad bude delo njenih ruku; provejava potreba za meditativnim umnožavanjem fragmenata, za mnoštvom pojedinačnog drveća koje će neumitno stvoriti šumu. Milev u svojim radovima stvara sistem, red, kosmos koji je ogledalo unutrašnjih impulsa i ritmova. Poput medicinskih naprava koje mere električne signale mozga ili srca i stvaraju nizove osetljivih i dinamičnih ispisa, Ivana Milev ovaploćuje svoj dubinski osećaj i potrebu za skladnim, ona komponuje složene odnose elemenata. Treba naglasiti da se ne sme izgubiti iz vida da umetnica stvara skulpture, što a priori podrazumeva aktivan odnos prema prostoru u kom se one nalaze, i da rad u ateljeu izgleda potpuno drugačije od istog tog rada u prostoru (galeriji) A ili prostoru (galeriji) B. Milev sa predumišljajem uračunava