Milan Janjić - Academia.edu (original) (raw)

Papers by Milan Janjić

Црквене студије, бр. 20, 2023

Апстракт: Циљ овог рада је да се прикажу ставови опозитних табора — верујућег и неверујућег —, ка... more Апстракт: Циљ овог рада је да се прикажу ставови опозитних табора — верујућег и неверујућег —, како би се дошло до одговора на питање: може ли човек да буде моралан без Бога. Хришћанска теолошка мисао држи се традиционалног гледишта, да морални постулати зависе од вере у једног Творца и да је религија неопходно ограничење човеку које га штити од покварености и злодела. На супротној страни, просветитељи су преиспитивали догматска начела објављене религије и нападали лажну, извештачену религиозност, јер су сматрали да се институционализована религија удаљила од правог философског учења Исуса Христа и моралних вредности које нуде параболе и јеванђеља Светог писма. У раду се, према томе, преиспитује да ли одвајање морала и религије нужно води у нихилизам или у човеково истинско морално потврђивање.
Кључне речи: просветитељство, разум, вера, Бог, хришћанство, Свето писмо, етика, морал.

Зборник Матице српске за књижевност и језик, бр. 70, св. 1, 2022

Aнтичка трагедија се развила из дионизијских светковина чију је сижејну основу пружио старогрчки ... more Aнтичка трагедија се развила из дионизијских светковина чију је сижејну основу пружио старогрчки мит. Данас је мит, једноставно речено, прича, слична легенди, на основу које су се, у старој епохи, објашњавали настанак света, човеков положај у њему и смисао живота, док је за старе Грке он представљао истиниту хронику на којој се утемељују народна свест и савест. Постоји ли јасна граница између мита и трагедије, тј. јесу ли митови трагедије, или мит престаје да бива мит када се уметничким поступком пренесе у трагедију – једно је од питања које полемички покреће ово истраживање. У раду се прати развој од старогрчке до модерне трагедије 17. века, где се детаљније анализира пример Жана Расина (Jean Racine, 1639‒1699), али и њене противтеже – мелодраме – у 19. веку, те се самим тим разматрају појмови трагедија и савремена/модерна драма у контексту поменутих књижевних епоха, како би се сагледао преображај који је трагички жанр претрпео.
Кључне речи: мит, трагедија, драмско песништво, трагично, Хелада.

Књижевна историја, год. 53, бр. 175, 2021

У овом раду анализираће се три Дидроове (Denis Diderot, 1713–1784) приповести: Ово није прича (Ce... more У овом раду анализираће се три Дидроове (Denis Diderot, 1713–1784) приповести: Ово није прича (Ceci n’est pas un conte, 1773), Госпођа де Ла Карлијер (Madame de La Carlière, 1773) и Додатак Бугенвиловом Путовању (Supplément au Voyage de Bougainville, 1796). Ове три приче, према замисли аутора, творе триптих о моралу и групишу питања која се тичу људске природе, етике љубави, разлике између друштвених норми и појединачних моралних начела човека. Стога, ближим увидом у поменуте приче, које служе као књижевне илустрације Дидроове философске потраге о моралу, разматра се да ли је човеку довољан природни морал (morale naturelle) или су неопходни грађански закони да би се изградио задовољавајући друштвени морал (morale sociale). Овај истраживачки оглед, такође, жели да одговори на питање да ли, на основу анализираних примера, индивидуалнa начела имају предност над друштвеним конвенцијама или је случај обрнут.
Кључне речи: Дидро, природни морал, друштвени морал, индивидуално начело, етика љубави, моралне приче.

Filolog, br. 23, 2021

Deni Didro (Denis Diderot, 1713–1784) nije napisao politički traktat, ali političke ideje odjekuj... more Deni Didro (Denis Diderot, 1713–1784) nije napisao politički traktat, ali političke ideje odjekuju u njegovom opusu i mogu se sistematizovati. To su istraživači nastojali da urade kroz pojedinačna teorijsko-kritička razmatranja, kao i kroz ediciju Didroovih političkih spisa sakupljenih u jednoj knjizi, a što su svojevremeno priredili Vernijer (Vernière, 1963) i Versini (Versini, 1995). U ovom radu, nakon teorijsko-polemičkog dela gde se razmatraju dva suprotstavljena pristupa po pitanju je li Didro politički stvaralac ili ne, kao i pregleda njegovih osnovnih političkih stavova, prikazaće se sociološko-politička pozadina priče Dodatak Bugenvilovom Putovanju (Supplément au Voyage de Bougainville, 1772). Ova priča je dobra književna ilustracija njegovih glavnih političkih ideja: uzajamni odnos prirode i čoveka, razlika između prirodnih i građanskih zakonâ, poreklo vlasti i pitanje društvene reforme.
Ključne reči: Didro, politika, priroda, prirodno pravo, građansko društvo

Philologia Mediana XIII, 2021

Le but de cet article est de faire un aperçu des thèmes éthiques traités dans les contes de Denis... more Le but de cet article est de faire un aperçu des thèmes éthiques traités dans les contes de Denis Diderot (1713‒1784). Dans la période 1769–1776 l’auteur français écrivait ses contes dialogués sur les différents sujets éthiques dont nous avons aujourd’hui : Les Deux Amis de Bourbonne (1770), Entretien d’un père avec ses enfants (1771), le fameux triptyque sur la morale qui se consiste de : Ceci n’est pas un conte (1773), Madame de La Carlière (1773) et Supplément au Voyage de Bougainville (1773/1796). Aussi, Diderot écrivit-il deux dialogues philosophiques, qui appartiennent au genre intermédiaire entre littérature et philosophie : Le Rêve de d’Alembert (1769/1830) et Entretien d’un philosophe avec la maréchale de *** (1776). À travers les chapitres thématiques, en utilisant la méthodologie philologique, notre analyse montrera tous les caractéristiques essentielles de la pensée éthique de Diderot.

Mots-clés : Diderot, éthique, morale, littérature, contes moraux, dialogue

Kritika: časopis za filozofiju i teoriju društva, god. II, br. 1, 2021

Polazeći od sažetog pregleda značenja pojma teologija (θεολογία) ‒ između helenskog i srednjoveko... more Polazeći od sažetog pregleda značenja pojma teologija (θεολογία) ‒ između helenskog i srednjovekovnog ‒ kao i kratkog osvrta na Didroovo (Denis Diderot, 1713–1784) formalno obrazovanje, cilj ovoga rada je da se na osnovu glavnog istraživačkog korpusa ustanovi i objasni njegov stav prema suštinskim teološkim pitanjima. Jedno od glavnih filosofsko-metodoloških načela kod Didroa je kritičko preispitivanje tradicionalnih načela. U tom smislu, on pristupa teologiji i centralnom teološkom problemu iz različitih uglova kako bi zasnovao antihrišćansku i materijalističku teologiju. Didro se na taj način udaljava od prethodne srednjovekovne sholastičke tradicije i vraća se antičkim filosofskim uzorima. U glavni analizirani korpus ulaze spisi: Filosofske misli, O samodovoljnosti prirodne religije, Pismo o slepima, D’Alamberov San i Razgovor filosofa s maršalicom od ***, kao i enciklopedijski članak „Teologija”.

Ključne reči: Didro, filosofija, teologija, Bog, religija, priroda, prosvetiteljstvo, razum

Језици и културе у времену и простору IX/2, 2020

У раду се компаративним приступом анализирају одабране трагедије двојице великана европске књижев... more У раду се компаративним приступом анализирају одабране трагедије двојице великана европске књижевности – Жана Расина (Jean Racine, 1639–1699) и Вилијама Шекспира (William Shakespeare, 1564–1616). Док је Расин представник француског класицизма и класицистичке трагедије, која је с њим достигла врхунац у француској књижевности 17. века, његов претходник с Острва стварао је у пређашњем периоду, у доба енглеског ренесансног хуманизма. Две суседне књижевне епохе у којима су поменути аутори стварали носе поетичке особености свога времена из чега се између њих могу подвући јасно уочљиве разлике. Међутим, исто тако се уочавају и неминовне сличности, јер се ради о истоветном књижевном жанру у којем су се они истакли. У том контексту, ово компаративно истраживање настоји да установи песничке и поетичке сличности и различитости које постоје између Расина и Шекспира на примерима трагедија – Федра (Phèdre, 1677) и Отело (Othello, око 1603). Ово су две психолошке трагедије с приближним драмским мотивима, тиме погодују за планирано компаративно истраживање.

Кључне речи: Расин, Шекспир, трагедија, трагички јунак, антијунак, ренесанса, класицизам.

Филолог, бр. 21, 2020

Намера овог рада је да се истраже теме Дидроових (Diderot) писама одасланих француским просветите... more Намера овог рада је да се истраже теме Дидроових (Diderot) писама одасланих француским просветитељима Волтеру (Voltaire) и Русоу (Rousseau), али и осталим адресатима у којима се они помињу, како би се одредила природа односа који је постојао међу њима. Да ли је аутор исти у приватном животу онаквим каквим га представља његово стваралаштво и јавни наступ? Да ли су лична писма део уметниковог књижевног опуса, или она представљају непосредне записе, идеје и замисли о планираним остварењима, као и судове које он доноси о својим и туђим делима, и тиме их, заправо, схватамо само као уметников идејни одраз који остаје изван саме књижевности схваћене у најужем смислу? У истраживачки корпус улазе писма из петог тома Дидроових одабраних Дела (Œuvres, 1994–1997) која је приредио француски стручњак за 18. век Лоран Версини (Versini). У елаборацији, поред позивања на Дидроова писма неминован ће бити и осврт на поједине списе у којима се он реферише на двојицу просветитеља, али и на одређена Волтерова и Русоова књижена дела, како би се ближе и прецизније одредили професионални, колегијални и/или пријатељски односи који су постојали међу тројицом славних књижевника епохе француске просвећености.

Кључне речи: Дидро, Волтер, Русо, лична преписка, просвећеност, књижевност.

Philologia Mediana, бр. 11, 2019

Дени Дидро (Denis Diderot, 1713–1784), истакнути представник француског просветитељства, имао је ... more Дени Дидро (Denis Diderot, 1713–1784), истакнути представник француског просветитељства, имао је широко поље књижевно-теоријског делања у 18. веку. Интелектуалну способност и философско умеће, које је изнедрило Енциклопедију (Encyclopédie ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, 1751–1771), антироман Фаталиста Жак и његов господар (Jacques le Fataliste et son maître, 1796), антиклерикалну сатиру Редовница (La Religieuse, 1796), Дидро је употребио и да теоријски размотри драму као књижевну врсту. У овом раду размотриће се Дидроова теорија грађанске драме (« drame bourgeois ») онако како ју је француски просветитељ изнео у списима Разговори о Ванбрачном сину (Entretiens sur le Fils naturel, 1757) и О драмској поезији (De la poésie dramatique, 1758). Будући да му позориште француског класицизма 17. века није у потпуности уметнички одговарало, иако је многа класицистичка начела у својој теорији усвојио, Дидро је представио нову драмску поетику за позориште 18. века које би, једним делом, у духу античког позоришта, просветитељски деловало на публику, и, другим делом, истицало грађанске вредности за које се он залагао.

Кључне речи: Дидро, грађанска драма, просветитељство, етика, позориште.

Филолог, бр. 20, 2019

У овом раду анализира се како је француски класичар Жан Расин (Jean Racine, 1639–1699) искористио... more У овом раду анализира се како је француски класичар Жан Расин (Jean Racine, 1639–1699) искористио старогрчке митолошке и песничке изворе да би написао своју прву трагедију Тебаида, или завађена браћа (La Thébaïde ou les Frères ennemis, 1664). Од дванаест комада (једанаест трагедија и једна комедија), колико их је Расин написао, извори за четири његове трагедије налазе се у старогрчкој митологији и античким трагедијама. Његов позоришни првенац, Тебаида, инспирисана је тебанским кругом митова, а трагички сиже прати спор између браће Етеокла и Полиника, Едипових синова, око тебанског престола. У том смислу, истраживање у овом раду једним делом уочава сличности и разлике између личности и догађаја из старогрчког мита, затим, између Еурипидових Феничанки, као непосредног песничког извора за француског драматичара, и Расинове Тебаиде. Пре свега, настоји се да се сагледа како је Расин поетичким преображајима тематски искористио претходнике који су обрадили исти сиже и тиме започео свој пут у модерну трагедију 17. века, прилагођену поетичком стилу и духу француског класицизма.

Кључне речи: Расин, старогрчки мит, Тебаида, класицизам, Хелени, трагички усуд, трагедија, јунак.

Jezici i kulture u vremenu i prostoru VIII/2, 2019

Ovo istraživanje pomera teorijsko-kritički pogled s glavnog polja didrologije, tj. sa samog Didro... more Ovo istraživanje pomera teorijsko-kritički pogled s glavnog polja didrologije, tj. sa samog Didroovog poznatog i do sada temeljno proučavanog opusa, na ona dela koja je on nameravao da napiše, za koja je napravio skice, kojima je poklonio veliku misaonu koncentraciju i entuzijastičku energiju, a koja, ipak, nikada nije napisao. Sačuvane beleške o delima koja je Didro nameravao da napiše, kao i pisma koja svedoče o umetnikovim namerama u tom pogledu, omogućuju nam da rekonstruišemo „nedostajući“ opus, tj. da napravimo popis i pregled Didroovih nenapisanih dela. Istraživački korpus čine svi zapisi iz Didroovog celokupnog opusa u kojem autor neposredno iznosi ideju za nesuđena književna dela koja je nameravao da napiše, kao i zapisi u kojima uzgredno pominje svoje nove književno-tvoračke planove. Ovo istraživanje se takođe referiše na didrologe koji su komentarisali ili analizirali Didrove neostva¬rene književne zamisli.

Philologia Mediana X (Филозофски факултет, Универзитет у Нишу), 2018

Циљ овог рада је да се сагледа ангажман Денија Дидроа (Denis Diderot, 1713–1784) као француског ... more Циљ овог рада је да се сагледа ангажман Денија Дидроа (Denis
Diderot, 1713–1784) као француског просветитеља, философа и директора
Енциклопедије, а што га, на известан начин, чини духовним и интелекту-
алним претечом Француске револуције из 1789. Задатак Енциклопедије,
највећег пројекта француског просветитељства, којим је Дидро руководио
пуних двадесет година, био је ширење знања и светлости разума, борба
против догми, лажног морала и система ауторитарне власти. Дени Дидро
био је притваран због свог књижевно-политичког ангажмана; штампање
Енциклопедије, у којој Црква, а самим тим и држава, виде највећег непријатеља, било је забрањивано.
У раду ће се приказати Дидроова просветитељска активност кроз
одабране чланке из Енциклопедије. За многе теоретичаре и историчаре
књижевности период када су њени томови штампани, културолошки и
идеолошки, схвата се као период припреме Француске револуције, када
су зачете њене основне идеје. Затим, осврнућемо се и на Дидроов роман
Редовница (La Religieuse, 1796) који је због антиклерикалног става управо
био популаран за време Револуције.
Кључне речи: Дидро, просветитељство, Енциклопедија, Француска
револуција, разум, етика, антиклерикализам

Савремена наука о језику и књижевности, зборник радова (Филозофски факултет, Универзитет у Нишу), 2016, 2016

У Француској 18. века, појам либертенство има двоструко супротстављено одређење, у зависности од ... more У Француској 18. века, појам либертенство има двоструко супротстављено одређење, у зависности од тачке гледишта: позитивно – просвећеност и одбацивање друштвених стега, и негативно – разврат и неморалност. У овом истраживању се бавимо Дидроом као истакнутим либертеном у епохи француске просвећености, и, из угла либертенске мисли кроз оба супротстављена одређења, анализирамо његова три књижевна дела: Индискретни драгуљи, Редовница, Рамоов синовац.

Кључне речи: Дидро, либертенство, либертен, просвећеност, рецепција.

Језик, књижевност, простор - зборник радова (Филозофски факултет, Универзитет у Нишу), 2018 , 2018

У раду се анализира простор у Расиновим (Jean Racine, 1639–1699) трагедијама на двоструком нивоу:... more У раду се анализира простор у Расиновим (Jean Racine, 1639–1699) трагедијама на двоструком нивоу: физички и ментални простор трагедије. У комадима, Расин следи правила три јединства ‒ времена, места и радње, како налаже класицистички канон. Правило јединства места, углавном спутавајуће за друге класичне трагичаре, за Расина је једно од суштинских поетичких начела које му помаже да боље изнесе срж трагичке драме. Како је трагички јунак носилац драмске радње, самим тим трагика коју он унутар себе носи представља простор за себе – што је ментални простор трагедије. Трагички јунак код Расина ограничен је физичким простором и у њему заробљен. Ментални простор јунакове трагике у непосредној је вези с физичким простором и њиме је условљен, и једини излаз из физичког простора, као и из менталног забрана трагике, јесте јунакова смрт. Кроз теоријско-критичка сучељавања, у овом истраживању се анализирају физички и ментални простор трагедије у следећим Расиновим комадима са сижеом из грчког мита: Федра (Phèdre, 1677), Ифигенија (Iphigènie, 1674) и Андромаха (Andromaque, 1668).
Кључне речи: физички простор, ментални забран, трагика, трагички јунак, Расин.

"La Religieuse", dès sa parution au 18e siècle, suscita des réactions opposées dans la société fr... more "La Religieuse", dès sa parution au 18e siècle, suscita des réactions opposées dans la société française. La Révolution de 1789 louait le roman pour sa critique de la religion et des moeurs de l'Ancien Régime. Pour les mêmes raisons, le roman a été interdit sous la Restauration. Au 20e siècle "La Religieuse" était au centre d'un scandale culturel - l'interdiction de l'adaptation cinématographique de Jacques Rivette (1966). Au début du 21e siècle, Guillaume Nicloux (2013) tente de créer, d'après le roman de Diderot, son ode cinématographique à la liberté. La traduction serbo-croate de "La Religieuse" en 1948 marque le début d'une bonne tradition de rééditions du roman de Diderot en Yougoslavie, mais aussi d'une réception très positive, étant donné que la société socialiste yougoslave ne voyait dans la religion que la dégradation de l'homme. Dans notre communication nous nous proposons d'analyser la réception de "La Religieuse" de Diderot en France, ses éditions imprimées, mais aussi ses versions cinématographiques, et de faire des parallèles avec la réception de cet ouvrage de Diderot en Yougoslavie.
Mots-clés : Diderot, La Religieuse, réception critique, religion, censure, littérature, cinéma.

Da Ii je književnom proučavanju potrebna istorija da bi one ostalo književno iii je književna ist... more Da Ii je književnom proučavanju potrebna istorija da bi one ostalo književno iii je književna istorija udaljavanje od biti književnosti, te da li je književna istorija prava nauka o prošloj epohi, time onda i objektivna, ili je ona pre sadašnja teorija o viđenju knj iževne prošlosti, čime onda (p)ostaje relativna, pitanja su koja se analitički i kritički razmatraju u ovom istraživanju. Problem književne periodizacije i njene svrsishodnosti u proučavanju i razumevanju književnosti razmatran je u ovom radu u teorijsko-kritickom . sučeljavanju s Antoanom Kompanjonom i Milivojem Solarom, i sagledan na primeru francuskog 18. veka kroz teorijske postavke koje su teoretičari i istoričari književnosti ponudili od kraja 19. veka, sa Lansonom, te kroz 20. vek, sa književnoistorijskim koautorima Bedije -Azar (Bedier & Hazard) Kasteks -Sirer (Castex & Surer), Lagard
Mišar (Lagarde & Michard), Dekot -Saba (De cote 8£ Sabbah), zatim s francuskim profesorima Erarom (Ehrard), Mauzijem (Mauzi), Menanom (Menant), Beatris Didije (Didier), te sa sovjetskim istoričarem književnosti Mokuljskim (MOKYJlbCKI1H), jugoslovenskim teoretičarem Džakulom, i sve do početka 21. veka, s Vialom (Viala).

Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu , 2017

Dans le présent article nous nous proposons d'analyser un cas particulier de bilinguisme dans deu... more Dans le présent article nous nous proposons d'analyser un cas particulier de bilinguisme dans deux romans francophones - "Le testament français" (1995) d'Andrei Makine et "La Disparition de la langue française" (2003) d'Assia Djebar. Alors que le héros de Makine, le petit Russe Aliocha, adopte le français dans le cadre familial par sa grand-mère d'origine française, le héros de Djebar, l'Algérien Berkane, adopte la langue des colons imposée comme le seule moyen de promotion sociale pour son peuple. Appartenant à des milieux socio-culturels différents, le premier grandissant sous l'ère soviétique et l'autre dans l'Algérie colonisée, les deux personnages partagent le drame linguistique de leur double identité, mais qui se manifeste différemment. le but de cette recherche est de faire la lumière sur une situation particulière de diglossie chez les deux héros romanesques, tenaillés entre la langue maternelle (le russe / l'arabe) et le français langue adoptive, et d'analyser comment cette double appartenance culturelle détermine leurs vies. Mots-clés : drame linguistique, traumatisme identitaire, double identité, langue adoptive, diglossie conflictuelle.

Book Reviews by Milan Janjić

Filolog, br. 23, 2021

Ovaj kritički prikaz razmatra i vrednuje nedavno objavljenu monografsku studiju o francuskoj kult... more Ovaj kritički prikaz razmatra i vrednuje nedavno objavljenu monografsku studiju o francuskoj kulturi: Vučelj, Nermin (2020), Francuska kultura: jezik, društvo i duhovnost kroz epohe. Knjiga I ‒ od romanizovane Galije do renesansne Francuske, Niš: Izdavački centar Filozofskog fakulteta.

Црквене студије, бр. 20, 2023

Апстракт: Циљ овог рада је да се прикажу ставови опозитних табора — верујућег и неверујућег —, ка... more Апстракт: Циљ овог рада је да се прикажу ставови опозитних табора — верујућег и неверујућег —, како би се дошло до одговора на питање: може ли човек да буде моралан без Бога. Хришћанска теолошка мисао држи се традиционалног гледишта, да морални постулати зависе од вере у једног Творца и да је религија неопходно ограничење човеку које га штити од покварености и злодела. На супротној страни, просветитељи су преиспитивали догматска начела објављене религије и нападали лажну, извештачену религиозност, јер су сматрали да се институционализована религија удаљила од правог философског учења Исуса Христа и моралних вредности које нуде параболе и јеванђеља Светог писма. У раду се, према томе, преиспитује да ли одвајање морала и религије нужно води у нихилизам или у човеково истинско морално потврђивање.
Кључне речи: просветитељство, разум, вера, Бог, хришћанство, Свето писмо, етика, морал.

Зборник Матице српске за књижевност и језик, бр. 70, св. 1, 2022

Aнтичка трагедија се развила из дионизијских светковина чију је сижејну основу пружио старогрчки ... more Aнтичка трагедија се развила из дионизијских светковина чију је сижејну основу пружио старогрчки мит. Данас је мит, једноставно речено, прича, слична легенди, на основу које су се, у старој епохи, објашњавали настанак света, човеков положај у њему и смисао живота, док је за старе Грке он представљао истиниту хронику на којој се утемељују народна свест и савест. Постоји ли јасна граница између мита и трагедије, тј. јесу ли митови трагедије, или мит престаје да бива мит када се уметничким поступком пренесе у трагедију – једно је од питања које полемички покреће ово истраживање. У раду се прати развој од старогрчке до модерне трагедије 17. века, где се детаљније анализира пример Жана Расина (Jean Racine, 1639‒1699), али и њене противтеже – мелодраме – у 19. веку, те се самим тим разматрају појмови трагедија и савремена/модерна драма у контексту поменутих књижевних епоха, како би се сагледао преображај који је трагички жанр претрпео.
Кључне речи: мит, трагедија, драмско песништво, трагично, Хелада.

Књижевна историја, год. 53, бр. 175, 2021

У овом раду анализираће се три Дидроове (Denis Diderot, 1713–1784) приповести: Ово није прича (Ce... more У овом раду анализираће се три Дидроове (Denis Diderot, 1713–1784) приповести: Ово није прича (Ceci n’est pas un conte, 1773), Госпођа де Ла Карлијер (Madame de La Carlière, 1773) и Додатак Бугенвиловом Путовању (Supplément au Voyage de Bougainville, 1796). Ове три приче, према замисли аутора, творе триптих о моралу и групишу питања која се тичу људске природе, етике љубави, разлике између друштвених норми и појединачних моралних начела човека. Стога, ближим увидом у поменуте приче, које служе као књижевне илустрације Дидроове философске потраге о моралу, разматра се да ли је човеку довољан природни морал (morale naturelle) или су неопходни грађански закони да би се изградио задовољавајући друштвени морал (morale sociale). Овај истраживачки оглед, такође, жели да одговори на питање да ли, на основу анализираних примера, индивидуалнa начела имају предност над друштвеним конвенцијама или је случај обрнут.
Кључне речи: Дидро, природни морал, друштвени морал, индивидуално начело, етика љубави, моралне приче.

Filolog, br. 23, 2021

Deni Didro (Denis Diderot, 1713–1784) nije napisao politički traktat, ali političke ideje odjekuj... more Deni Didro (Denis Diderot, 1713–1784) nije napisao politički traktat, ali političke ideje odjekuju u njegovom opusu i mogu se sistematizovati. To su istraživači nastojali da urade kroz pojedinačna teorijsko-kritička razmatranja, kao i kroz ediciju Didroovih političkih spisa sakupljenih u jednoj knjizi, a što su svojevremeno priredili Vernijer (Vernière, 1963) i Versini (Versini, 1995). U ovom radu, nakon teorijsko-polemičkog dela gde se razmatraju dva suprotstavljena pristupa po pitanju je li Didro politički stvaralac ili ne, kao i pregleda njegovih osnovnih političkih stavova, prikazaće se sociološko-politička pozadina priče Dodatak Bugenvilovom Putovanju (Supplément au Voyage de Bougainville, 1772). Ova priča je dobra književna ilustracija njegovih glavnih političkih ideja: uzajamni odnos prirode i čoveka, razlika između prirodnih i građanskih zakonâ, poreklo vlasti i pitanje društvene reforme.
Ključne reči: Didro, politika, priroda, prirodno pravo, građansko društvo

Philologia Mediana XIII, 2021

Le but de cet article est de faire un aperçu des thèmes éthiques traités dans les contes de Denis... more Le but de cet article est de faire un aperçu des thèmes éthiques traités dans les contes de Denis Diderot (1713‒1784). Dans la période 1769–1776 l’auteur français écrivait ses contes dialogués sur les différents sujets éthiques dont nous avons aujourd’hui : Les Deux Amis de Bourbonne (1770), Entretien d’un père avec ses enfants (1771), le fameux triptyque sur la morale qui se consiste de : Ceci n’est pas un conte (1773), Madame de La Carlière (1773) et Supplément au Voyage de Bougainville (1773/1796). Aussi, Diderot écrivit-il deux dialogues philosophiques, qui appartiennent au genre intermédiaire entre littérature et philosophie : Le Rêve de d’Alembert (1769/1830) et Entretien d’un philosophe avec la maréchale de *** (1776). À travers les chapitres thématiques, en utilisant la méthodologie philologique, notre analyse montrera tous les caractéristiques essentielles de la pensée éthique de Diderot.

Mots-clés : Diderot, éthique, morale, littérature, contes moraux, dialogue

Kritika: časopis za filozofiju i teoriju društva, god. II, br. 1, 2021

Polazeći od sažetog pregleda značenja pojma teologija (θεολογία) ‒ između helenskog i srednjoveko... more Polazeći od sažetog pregleda značenja pojma teologija (θεολογία) ‒ između helenskog i srednjovekovnog ‒ kao i kratkog osvrta na Didroovo (Denis Diderot, 1713–1784) formalno obrazovanje, cilj ovoga rada je da se na osnovu glavnog istraživačkog korpusa ustanovi i objasni njegov stav prema suštinskim teološkim pitanjima. Jedno od glavnih filosofsko-metodoloških načela kod Didroa je kritičko preispitivanje tradicionalnih načela. U tom smislu, on pristupa teologiji i centralnom teološkom problemu iz različitih uglova kako bi zasnovao antihrišćansku i materijalističku teologiju. Didro se na taj način udaljava od prethodne srednjovekovne sholastičke tradicije i vraća se antičkim filosofskim uzorima. U glavni analizirani korpus ulaze spisi: Filosofske misli, O samodovoljnosti prirodne religije, Pismo o slepima, D’Alamberov San i Razgovor filosofa s maršalicom od ***, kao i enciklopedijski članak „Teologija”.

Ključne reči: Didro, filosofija, teologija, Bog, religija, priroda, prosvetiteljstvo, razum

Језици и културе у времену и простору IX/2, 2020

У раду се компаративним приступом анализирају одабране трагедије двојице великана европске књижев... more У раду се компаративним приступом анализирају одабране трагедије двојице великана европске књижевности – Жана Расина (Jean Racine, 1639–1699) и Вилијама Шекспира (William Shakespeare, 1564–1616). Док је Расин представник француског класицизма и класицистичке трагедије, која је с њим достигла врхунац у француској књижевности 17. века, његов претходник с Острва стварао је у пређашњем периоду, у доба енглеског ренесансног хуманизма. Две суседне књижевне епохе у којима су поменути аутори стварали носе поетичке особености свога времена из чега се између њих могу подвући јасно уочљиве разлике. Међутим, исто тако се уочавају и неминовне сличности, јер се ради о истоветном књижевном жанру у којем су се они истакли. У том контексту, ово компаративно истраживање настоји да установи песничке и поетичке сличности и различитости које постоје између Расина и Шекспира на примерима трагедија – Федра (Phèdre, 1677) и Отело (Othello, око 1603). Ово су две психолошке трагедије с приближним драмским мотивима, тиме погодују за планирано компаративно истраживање.

Кључне речи: Расин, Шекспир, трагедија, трагички јунак, антијунак, ренесанса, класицизам.

Филолог, бр. 21, 2020

Намера овог рада је да се истраже теме Дидроових (Diderot) писама одасланих француским просветите... more Намера овог рада је да се истраже теме Дидроових (Diderot) писама одасланих француским просветитељима Волтеру (Voltaire) и Русоу (Rousseau), али и осталим адресатима у којима се они помињу, како би се одредила природа односа који је постојао међу њима. Да ли је аутор исти у приватном животу онаквим каквим га представља његово стваралаштво и јавни наступ? Да ли су лична писма део уметниковог књижевног опуса, или она представљају непосредне записе, идеје и замисли о планираним остварењима, као и судове које он доноси о својим и туђим делима, и тиме их, заправо, схватамо само као уметников идејни одраз који остаје изван саме књижевности схваћене у најужем смислу? У истраживачки корпус улазе писма из петог тома Дидроових одабраних Дела (Œuvres, 1994–1997) која је приредио француски стручњак за 18. век Лоран Версини (Versini). У елаборацији, поред позивања на Дидроова писма неминован ће бити и осврт на поједине списе у којима се он реферише на двојицу просветитеља, али и на одређена Волтерова и Русоова књижена дела, како би се ближе и прецизније одредили професионални, колегијални и/или пријатељски односи који су постојали међу тројицом славних књижевника епохе француске просвећености.

Кључне речи: Дидро, Волтер, Русо, лична преписка, просвећеност, књижевност.

Philologia Mediana, бр. 11, 2019

Дени Дидро (Denis Diderot, 1713–1784), истакнути представник француског просветитељства, имао је ... more Дени Дидро (Denis Diderot, 1713–1784), истакнути представник француског просветитељства, имао је широко поље књижевно-теоријског делања у 18. веку. Интелектуалну способност и философско умеће, које је изнедрило Енциклопедију (Encyclopédie ou dictionnaire raisonné des sciences, des arts et des métiers, 1751–1771), антироман Фаталиста Жак и његов господар (Jacques le Fataliste et son maître, 1796), антиклерикалну сатиру Редовница (La Religieuse, 1796), Дидро је употребио и да теоријски размотри драму као књижевну врсту. У овом раду размотриће се Дидроова теорија грађанске драме (« drame bourgeois ») онако како ју је француски просветитељ изнео у списима Разговори о Ванбрачном сину (Entretiens sur le Fils naturel, 1757) и О драмској поезији (De la poésie dramatique, 1758). Будући да му позориште француског класицизма 17. века није у потпуности уметнички одговарало, иако је многа класицистичка начела у својој теорији усвојио, Дидро је представио нову драмску поетику за позориште 18. века које би, једним делом, у духу античког позоришта, просветитељски деловало на публику, и, другим делом, истицало грађанске вредности за које се он залагао.

Кључне речи: Дидро, грађанска драма, просветитељство, етика, позориште.

Филолог, бр. 20, 2019

У овом раду анализира се како је француски класичар Жан Расин (Jean Racine, 1639–1699) искористио... more У овом раду анализира се како је француски класичар Жан Расин (Jean Racine, 1639–1699) искористио старогрчке митолошке и песничке изворе да би написао своју прву трагедију Тебаида, или завађена браћа (La Thébaïde ou les Frères ennemis, 1664). Од дванаест комада (једанаест трагедија и једна комедија), колико их је Расин написао, извори за четири његове трагедије налазе се у старогрчкој митологији и античким трагедијама. Његов позоришни првенац, Тебаида, инспирисана је тебанским кругом митова, а трагички сиже прати спор између браће Етеокла и Полиника, Едипових синова, око тебанског престола. У том смислу, истраживање у овом раду једним делом уочава сличности и разлике између личности и догађаја из старогрчког мита, затим, између Еурипидових Феничанки, као непосредног песничког извора за француског драматичара, и Расинове Тебаиде. Пре свега, настоји се да се сагледа како је Расин поетичким преображајима тематски искористио претходнике који су обрадили исти сиже и тиме започео свој пут у модерну трагедију 17. века, прилагођену поетичком стилу и духу француског класицизма.

Кључне речи: Расин, старогрчки мит, Тебаида, класицизам, Хелени, трагички усуд, трагедија, јунак.

Jezici i kulture u vremenu i prostoru VIII/2, 2019

Ovo istraživanje pomera teorijsko-kritički pogled s glavnog polja didrologije, tj. sa samog Didro... more Ovo istraživanje pomera teorijsko-kritički pogled s glavnog polja didrologije, tj. sa samog Didroovog poznatog i do sada temeljno proučavanog opusa, na ona dela koja je on nameravao da napiše, za koja je napravio skice, kojima je poklonio veliku misaonu koncentraciju i entuzijastičku energiju, a koja, ipak, nikada nije napisao. Sačuvane beleške o delima koja je Didro nameravao da napiše, kao i pisma koja svedoče o umetnikovim namerama u tom pogledu, omogućuju nam da rekonstruišemo „nedostajući“ opus, tj. da napravimo popis i pregled Didroovih nenapisanih dela. Istraživački korpus čine svi zapisi iz Didroovog celokupnog opusa u kojem autor neposredno iznosi ideju za nesuđena književna dela koja je nameravao da napiše, kao i zapisi u kojima uzgredno pominje svoje nove književno-tvoračke planove. Ovo istraživanje se takođe referiše na didrologe koji su komentarisali ili analizirali Didrove neostva¬rene književne zamisli.

Philologia Mediana X (Филозофски факултет, Универзитет у Нишу), 2018

Циљ овог рада је да се сагледа ангажман Денија Дидроа (Denis Diderot, 1713–1784) као француског ... more Циљ овог рада је да се сагледа ангажман Денија Дидроа (Denis
Diderot, 1713–1784) као француског просветитеља, философа и директора
Енциклопедије, а што га, на известан начин, чини духовним и интелекту-
алним претечом Француске револуције из 1789. Задатак Енциклопедије,
највећег пројекта француског просветитељства, којим је Дидро руководио
пуних двадесет година, био је ширење знања и светлости разума, борба
против догми, лажног морала и система ауторитарне власти. Дени Дидро
био је притваран због свог књижевно-политичког ангажмана; штампање
Енциклопедије, у којој Црква, а самим тим и држава, виде највећег непријатеља, било је забрањивано.
У раду ће се приказати Дидроова просветитељска активност кроз
одабране чланке из Енциклопедије. За многе теоретичаре и историчаре
књижевности период када су њени томови штампани, културолошки и
идеолошки, схвата се као период припреме Француске револуције, када
су зачете њене основне идеје. Затим, осврнућемо се и на Дидроов роман
Редовница (La Religieuse, 1796) који је због антиклерикалног става управо
био популаран за време Револуције.
Кључне речи: Дидро, просветитељство, Енциклопедија, Француска
револуција, разум, етика, антиклерикализам

Савремена наука о језику и књижевности, зборник радова (Филозофски факултет, Универзитет у Нишу), 2016, 2016

У Француској 18. века, појам либертенство има двоструко супротстављено одређење, у зависности од ... more У Француској 18. века, појам либертенство има двоструко супротстављено одређење, у зависности од тачке гледишта: позитивно – просвећеност и одбацивање друштвених стега, и негативно – разврат и неморалност. У овом истраживању се бавимо Дидроом као истакнутим либертеном у епохи француске просвећености, и, из угла либертенске мисли кроз оба супротстављена одређења, анализирамо његова три књижевна дела: Индискретни драгуљи, Редовница, Рамоов синовац.

Кључне речи: Дидро, либертенство, либертен, просвећеност, рецепција.

Језик, књижевност, простор - зборник радова (Филозофски факултет, Универзитет у Нишу), 2018 , 2018

У раду се анализира простор у Расиновим (Jean Racine, 1639–1699) трагедијама на двоструком нивоу:... more У раду се анализира простор у Расиновим (Jean Racine, 1639–1699) трагедијама на двоструком нивоу: физички и ментални простор трагедије. У комадима, Расин следи правила три јединства ‒ времена, места и радње, како налаже класицистички канон. Правило јединства места, углавном спутавајуће за друге класичне трагичаре, за Расина је једно од суштинских поетичких начела које му помаже да боље изнесе срж трагичке драме. Како је трагички јунак носилац драмске радње, самим тим трагика коју он унутар себе носи представља простор за себе – што је ментални простор трагедије. Трагички јунак код Расина ограничен је физичким простором и у њему заробљен. Ментални простор јунакове трагике у непосредној је вези с физичким простором и њиме је условљен, и једини излаз из физичког простора, као и из менталног забрана трагике, јесте јунакова смрт. Кроз теоријско-критичка сучељавања, у овом истраживању се анализирају физички и ментални простор трагедије у следећим Расиновим комадима са сижеом из грчког мита: Федра (Phèdre, 1677), Ифигенија (Iphigènie, 1674) и Андромаха (Andromaque, 1668).
Кључне речи: физички простор, ментални забран, трагика, трагички јунак, Расин.

"La Religieuse", dès sa parution au 18e siècle, suscita des réactions opposées dans la société fr... more "La Religieuse", dès sa parution au 18e siècle, suscita des réactions opposées dans la société française. La Révolution de 1789 louait le roman pour sa critique de la religion et des moeurs de l'Ancien Régime. Pour les mêmes raisons, le roman a été interdit sous la Restauration. Au 20e siècle "La Religieuse" était au centre d'un scandale culturel - l'interdiction de l'adaptation cinématographique de Jacques Rivette (1966). Au début du 21e siècle, Guillaume Nicloux (2013) tente de créer, d'après le roman de Diderot, son ode cinématographique à la liberté. La traduction serbo-croate de "La Religieuse" en 1948 marque le début d'une bonne tradition de rééditions du roman de Diderot en Yougoslavie, mais aussi d'une réception très positive, étant donné que la société socialiste yougoslave ne voyait dans la religion que la dégradation de l'homme. Dans notre communication nous nous proposons d'analyser la réception de "La Religieuse" de Diderot en France, ses éditions imprimées, mais aussi ses versions cinématographiques, et de faire des parallèles avec la réception de cet ouvrage de Diderot en Yougoslavie.
Mots-clés : Diderot, La Religieuse, réception critique, religion, censure, littérature, cinéma.

Da Ii je književnom proučavanju potrebna istorija da bi one ostalo književno iii je književna ist... more Da Ii je književnom proučavanju potrebna istorija da bi one ostalo književno iii je književna istorija udaljavanje od biti književnosti, te da li je književna istorija prava nauka o prošloj epohi, time onda i objektivna, ili je ona pre sadašnja teorija o viđenju knj iževne prošlosti, čime onda (p)ostaje relativna, pitanja su koja se analitički i kritički razmatraju u ovom istraživanju. Problem književne periodizacije i njene svrsishodnosti u proučavanju i razumevanju književnosti razmatran je u ovom radu u teorijsko-kritickom . sučeljavanju s Antoanom Kompanjonom i Milivojem Solarom, i sagledan na primeru francuskog 18. veka kroz teorijske postavke koje su teoretičari i istoričari književnosti ponudili od kraja 19. veka, sa Lansonom, te kroz 20. vek, sa književnoistorijskim koautorima Bedije -Azar (Bedier & Hazard) Kasteks -Sirer (Castex & Surer), Lagard
Mišar (Lagarde & Michard), Dekot -Saba (De cote 8£ Sabbah), zatim s francuskim profesorima Erarom (Ehrard), Mauzijem (Mauzi), Menanom (Menant), Beatris Didije (Didier), te sa sovjetskim istoričarem književnosti Mokuljskim (MOKYJlbCKI1H), jugoslovenskim teoretičarem Džakulom, i sve do početka 21. veka, s Vialom (Viala).

Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu , 2017

Dans le présent article nous nous proposons d'analyser un cas particulier de bilinguisme dans deu... more Dans le présent article nous nous proposons d'analyser un cas particulier de bilinguisme dans deux romans francophones - "Le testament français" (1995) d'Andrei Makine et "La Disparition de la langue française" (2003) d'Assia Djebar. Alors que le héros de Makine, le petit Russe Aliocha, adopte le français dans le cadre familial par sa grand-mère d'origine française, le héros de Djebar, l'Algérien Berkane, adopte la langue des colons imposée comme le seule moyen de promotion sociale pour son peuple. Appartenant à des milieux socio-culturels différents, le premier grandissant sous l'ère soviétique et l'autre dans l'Algérie colonisée, les deux personnages partagent le drame linguistique de leur double identité, mais qui se manifeste différemment. le but de cette recherche est de faire la lumière sur une situation particulière de diglossie chez les deux héros romanesques, tenaillés entre la langue maternelle (le russe / l'arabe) et le français langue adoptive, et d'analyser comment cette double appartenance culturelle détermine leurs vies. Mots-clés : drame linguistique, traumatisme identitaire, double identité, langue adoptive, diglossie conflictuelle.

Filolog, br. 23, 2021

Ovaj kritički prikaz razmatra i vrednuje nedavno objavljenu monografsku studiju o francuskoj kult... more Ovaj kritički prikaz razmatra i vrednuje nedavno objavljenu monografsku studiju o francuskoj kulturi: Vučelj, Nermin (2020), Francuska kultura: jezik, društvo i duhovnost kroz epohe. Knjiga I ‒ od romanizovane Galije do renesansne Francuske, Niš: Izdavački centar Filozofskog fakulteta.