Vladan Kostadinovic - Academia.edu (original) (raw)
Uploads
Papers by Vladan Kostadinovic
Век за нама је Српску Православнау Цркву конфронтирао са прегршт искушења. Евалуацију историје СП... more Век за нама је Српску Православнау Цркву конфронтирао са прегршт искушења. Евалуацију историје СПЦ је тим теже разумети, уколико се узму у обзир сви ванцрквени и дневнополитички моменти који су на њен историјски развој имали изузетног утицаја. Двадесети век је други по реду век историје Срба који се започео немирима и крвљу. Пуч, ратови, револуција, диктатура – перманентно ванредно стање у држави донело је прегршт изазова и искушења и питања. Наравно, најважније питање којим се СПЦ заокупљала било је у вези са својим положајем у држави у светлу промењених околности. Наиме, од пада српске средњевековне државе 1459. године фукција коју је имала Црква, тачније црквени великодостојници, је често превазилазила њене еклисиолошке димензије базирала се на овоземаљским потребама. Овоме је доста допринело и исламско друштвено уређење освајача, по којем није било дистинкције између верског и световног поглавара (у савременом свету позната је институција Муле који је у исто време и верски и световни поглавар). Без државе, Српска Црква се бринула о народу, о његовом националном иденититету, али после ослобађања у 19. веку та потреба је нестала. Та улога је устукнула пре све већом духовном глађу која је изискивала конктретне одговоре. У току 19. века мала земља сељака на Балкану се полако, али континуирано мењала. Број оних који су своје школе завршавали негде на Западу је из године у годину бивао све већи. После студија у Аустро-Угарској, Немачкој, Швајцарској и Француској, цвет наше интелигенције се враћао у отаџбину носећи са собом осим научне спреме и, до тада у Србији непозната, схватања из области религије, философије, погледа на свет. Додуше, све те новине нису доводиле до ревулиционарних промена, али су представљали неке нове ветрове који су били императив за једно другачије поимање улоге Цркве у свакодневном животу. Балкански и Први светски рат заорали су дубоке бразде по телу и Цркве и државе Срба. Проживевши заједно Велики петак, народ и Црква, народ у Цркви и Црква у народу дочекали су и свој Васкрс. Тачно на дан када се навршило154 година од неканонског укидања Пећке Патријаршије, 12.09.1920. године до тада разједињене и аутономне јурисдикције СПЦ су се у Срмским Карловцима ујединиле и васпоставиле Патријаршију. По први пут од стварања модерне државе услови за развој Цркве су били више-мање оптимални. Црква више не мора да брине за очување националног идентитета. Ова је чињеница, са друге стране, изискисвала један еклесиолошки преображај који услед хроничног помањкања теолошког кадра није могао да се отелотвори. Период између 1920-41. представља полет обележен отварањем Богословског факултета у Београду активним укључивањем наше богословске интелгенције по повратку са студија у иностранству (махом на Западу) у живот Цркве. Избијањем конкордатске кризе 1937. године Црква је поново заиграла улогу заштитника националних интереса. Онда је дошао рат који је Српску Цркву разапео на крст са којег она ни до данашњег дана није поптуно сишла. Влада оних који су од Цркве отпали у периоду 1945-1990. године није била у тој мери брутална као у Совјетском Савезу, али је ипак веома перфидно учинила све како би свакодневица црквеног живота за тих четрдесетпет година личила имала голготску сценографију. Богословски факултет је 1952. године избачен из састава Београдског Универзитета, образовање теолошког подмлатка је систематски онемогућавано и отежавано. Сторен је један милитантно-атеистички начин размишљања који се борбом за плурализам бори управо за богоборно једноумље (последице последњег су нарочито изражене у савременој Србији). Промене са краја осамдесетих година минулог века су означиле долазак нових исушења које је још увек распета Црква дочекала збуњено и неприпрељено. Идолатрија бивших комуниста је променила само предмет свог обожавања, па је уместо марксистичко
Век за нама је Српску Православнау Цркву конфронтирао са прегршт искушења. Евалуацију историје СП... more Век за нама је Српску Православнау Цркву конфронтирао са прегршт искушења. Евалуацију историје СПЦ је тим теже разумети, уколико се узму у обзир сви ванцрквени и дневнополитички моменти који су на њен историјски развој имали изузетног утицаја. Двадесети век је други по реду век историје Срба који се започео немирима и крвљу. Пуч, ратови, револуција, диктатура – перманентно ванредно стање у држави донело је прегршт изазова и искушења и питања. Наравно, најважније питање којим се СПЦ заокупљала било је у вези са својим положајем у држави у светлу промењених околности. Наиме, од пада српске средњевековне државе 1459. године фукција коју је имала Црква, тачније црквени великодостојници, је често превазилазила њене еклисиолошке димензије базирала се на овоземаљским потребама. Овоме је доста допринело и исламско друштвено уређење освајача, по којем није било дистинкције између верског и световног поглавара (у савременом свету позната је институција Муле који је у исто време и верски и световни поглавар). Без државе, Српска Црква се бринула о народу, о његовом националном иденититету, али после ослобађања у 19. веку та потреба је нестала. Та улога је устукнула пре све већом духовном глађу која је изискивала конктретне одговоре. У току 19. века мала земља сељака на Балкану се полако, али континуирано мењала. Број оних који су своје школе завршавали негде на Западу је из године у годину бивао све већи. После студија у Аустро-Угарској, Немачкој, Швајцарској и Француској, цвет наше интелигенције се враћао у отаџбину носећи са собом осим научне спреме и, до тада у Србији непозната, схватања из области религије, философије, погледа на свет. Додуше, све те новине нису доводиле до ревулиционарних промена, али су представљали неке нове ветрове који су били императив за једно другачије поимање улоге Цркве у свакодневном животу. Балкански и Први светски рат заорали су дубоке бразде по телу и Цркве и државе Срба. Проживевши заједно Велики петак, народ и Црква, народ у Цркви и Црква у народу дочекали су и свој Васкрс. Тачно на дан када се навршило154 година од неканонског укидања Пећке Патријаршије, 12.09.1920. године до тада разједињене и аутономне јурисдикције СПЦ су се у Срмским Карловцима ујединиле и васпоставиле Патријаршију. По први пут од стварања модерне државе услови за развој Цркве су били више-мање оптимални. Црква више не мора да брине за очување националног идентитета. Ова је чињеница, са друге стране, изискисвала један еклесиолошки преображај који услед хроничног помањкања теолошког кадра није могао да се отелотвори. Период између 1920-41. представља полет обележен отварањем Богословског факултета у Београду активним укључивањем наше богословске интелгенције по повратку са студија у иностранству (махом на Западу) у живот Цркве. Избијањем конкордатске кризе 1937. године Црква је поново заиграла улогу заштитника националних интереса. Онда је дошао рат који је Српску Цркву разапео на крст са којег она ни до данашњег дана није поптуно сишла. Влада оних који су од Цркве отпали у периоду 1945-1990. године није била у тој мери брутална као у Совјетском Савезу, али је ипак веома перфидно учинила све како би свакодневица црквеног живота за тих четрдесетпет година личила имала голготску сценографију. Богословски факултет је 1952. године избачен из састава Београдског Универзитета, образовање теолошког подмлатка је систематски онемогућавано и отежавано. Сторен је један милитантно-атеистички начин размишљања који се борбом за плурализам бори управо за богоборно једноумље (последице последњег су нарочито изражене у савременој Србији). Промене са краја осамдесетих година минулог века су означиле долазак нових исушења које је још увек распета Црква дочекала збуњено и неприпрељено. Идолатрија бивших комуниста је променила само предмет свог обожавања, па је уместо марксистичко