Регије Италије (original) (raw)

С Википедије, слободне енциклопедије

Шаблон:Мапа регија Италије

Регије (итал. _regioni — региони, једн. regione — регион) јесу првостепена административна подјела Италијанске Републике, чинећи другостепени НТСЈ административни ниво [en].[1] Постоји 20 регија, од којих пет имају уставно ширу аутономију додјељену посебним статусима.

Свака регија, изузев Долина Аосте, подијељена је на покрајине. Регије су аутономни субјекти са овлашћењима дефинисаним у уставу.

Као административни окрузи средишње државе током постојања Краљевине Италије, регијама је додјељена мјера политичке аутономије Уставом Италијанске Републике 1948. године. Првобитни нацрт списка обухватао је и регију Саленто (која је на крају укључена у Апулију). Фрулија и Јулијанска крајина су били засебне регије, а Базиликата је првобитно названа Луканија. Абруцо и Молизе су идентификовани као засебне регије у првобитном нацрту. Касније су спојени у регију Абруцо и Молизе у коначном уставу из 1948. године. Поново су раздвојени 1963. године.

Спровођење регионалне аутономије одложено је до првих регионалних избора 1970. године. Владајућа Хришћанска демократија није жељела да опозициона Италијанска комунистичка партија преузме власт у регијама, у којима је историјски била укоријењена (тзв. црвени појас Емилија-Ромања, Тоскана, Умбрија и Марка).

Регије су стекле значајан степен аутономије након уставне реформе 2001. године (које је усвојила влада лијевог центра и које су потврђене референдумом), којом им је додјељен остатак политичке надлежности. Још једну федералистичку уставну реформу предложила је Сјеверна лига, а 2005. године влада десног центра на челу са Силвијом Берлусконијем предложила је нову уставну реформу којом би се овлашћења регија знатно повећала.

У јуну 2006. године, приједлози који су нарочито били повезани са Сјеверном лигом, а које су поједини видјели као пут ка федералној држави, одбијени су на референдуму у односу 61,7%—38,3%.[2] Резултати су се знатно разликовали у различитим регијама, па је тако у Венету било 55,3% у корист референдума док је у Калабрији било 82% против приједлога.[2]

Број регија које је контролисала свака коалиција од 1995. године:

Леви центар

Десни центар

Остали

Застава Регија Статус Становништво[3](јануар 2016) Површина Густина стан. ИХР[4] Гл. град Предсједник Бр. комуна[5] Покр. илиметроп. градови
Број % km² %
Абруцо Абруцо Обичан 1,326,513 2.19% 10,832 3.59% 122 0.890 Л’Аквила Luciano D'AlfonsoДемократска партија 305 4
Долина Аосте Долина Аосте Аутономан 127,329 0.21% 3,261 1.08% 39 0.878 Аоста Nicoletta SpelgattiСјеверна лига[6] 74 1
Апулија Апулија Обичан 4,077,166 6.72% 19,541 6.47% 209 0.852 Бари Michele EmilianoДемократска партија 25 6
Базиликата Базиликата Обичан 573,694 0.95% 10,073 3.33% 57 0.857 Потенца Marcello PittellaДемократска партија 131 2
Калабрија Калабрија Обичан 1,970,521 3.25% 15,222 5.04% 129 0.850 Катанцаро Mario OliverioДемократска партија 405 5
Кампанија Кампанија Обичан 5,850,850 9.64% 13,671 4.53% 428 0.847 Напуљ Vincenzo De LucaДемократска партија 550 5
Емилија-Ромања Емилија-Ромања Обичан 4,448,146 7.33% 22,453 7.43% 198 0.915 Болоња Stefano BonacciniДемократска партија 333 9
Фурланија-Јулијска крајина Фурланија-Јулијска крајина Аутономан 1,221,218 2.01% 7,862 2.60% 155 0.898 Трст Massimiliano FedrigaСјеверна лига 216 4
Лацио Лацио Обичан 5,888,472 9.70% 17,232 5.70% 342 0.909 Рим Nicola ZingarettiДемократска партија 378 5
Лигурија Лигурија Обичан 1,571,053 2.59% 5,416 1.79% 290 0.896 Ђенова Giovanni TotiНапред Италијо 235 4
Ломбардија Ломбардија Обичан 10,008,349 16.50% 23,864 7.90% 419 0.907 Милано Attilio FontanaСјеверна лига 1,523 12
Марке Марке Обичан 1,543,752 2.54% 9,401 3.11% 164 0.896 Анкона Luca CeriscioliДемократска партија 229 5
Молизе Молизе Обичан 312,027 0.51% 4,461 1.48% 70 0.867 Кампобасо Donato TomaНапред Италијо 136 2
Пијемонт Пијемонт Обичан 4,404,246 7.26% 25,387 8.40% 173 0.892 Торино Sergio ChiamparinoДемократска партија 1,202 8
Сардинија Сардинија Аутономан 1,658,138 2.73% 24,100 7.98% 69 0.863 Каљари Francesco PigliaruДемократска партија 377 5
Сицилија Сицилија Аутономан 5,074,261 8.36% 25,832 8.55% 196 0.845 Палермо Nello MusumeciПостаће најљепша 390 9
Трентино-Јужни Тирол Трентино-Јужни Тирол Аутономан 1,059,114 1.75% 13,606 4.50% 78 0.919 Тренто Arno KompatscherЈужнотиролска народна странка 293 2
Тоскана Тоскана Обичан 3,744,398 6.17% 22,987 7.61% 163 0.903 Фиренца Enrico RossiЧлан 1. — Демократски и напредни покрет 276 10
Умбрија Умбрија Обичан 891,181 1.47% 8,464 2.80% 105 0.889 Перуђа Catiuscia MariniДемократска партија 92 2
Венето Венето Обичан 4,915,123 8.10% 18,407 6.09% 267 0.896 Венеција Luca ZaiaСјеверна лига 575 7
Италија Италија — 60,665,551 100.00% 302,073 100.00% 201 0.887 Рим Серђо МатарелаНезависни 7,978 107

Макрорегије су првостепени НТСЈ административни ниво Европске уније.

Мапа Макрорегија Регије Главни град Становништво(јануар 2016) Површина (km²) Густина стан.
Number % km² %
Сјеверозападна Долина АостеЛигуријаЛомбардијаПијемонт Милано 16,110,977 26.56% 57,928 19.18% 278
Сјевероисточна Емилија-РомањаФурланија-Јулијска крајинаТрентино-Јужни ТиролВенето Болоња 11,643,601 19.19% 62,328 20.63% 187
Средишња ЛациоМаркеТосканаУмбрија Рим 12,067,803 19.89% 58,084 19.23% 208
Јужна АбруцоАпулијаБазиликатаКалабријаКампањаМолизе Напуљ 14,110,771 23.26% 73,800 24.43% 191
Острвска СардинијаСицилија Палермо 6,732,399 11.10% 49,932 16.53% 135

Свака регија има статут који служи као регионални устав, одређујући облик власти и темељне принципе организације и функционисања регије, које су прописане Уставом Италије (члан 123). Иако се све регије, осим Тоскане, дефинишу на различите начине као „аутономне регије” у првом члану својих статута,[7] петнаест регија има обичне статуте, а пет има посебне статуте, који има дају проширену аутономију.

Ове регије, чије статуте су одобрили регионални савјети, основани су 1970. године, иако италијански устав датира из 1948. године. Од уставне реформе 2001. године, оне стичу и остала законодавна овлашћења. Регије имају законодавну власт за све послове за које није изричито наведено да улазе у законодавни дјелокруг Државе (члан 117).[8] Ипак, њихова финансијска аутономија је веома скромна: регија задржавају само 20% свих наплаћених пореза, које углавном користе за финансирања здравственог система у регији.[9]

Члан 116. Устава Италије одобрава одређене самоуправу у пет регија (Сардинија, Сицилија, Трентино-Јужни Тирол, Долина Аосте и Фурланија-Јулијска крајина), дозвољавајући им законодавна, административна и финансијска овлашћења у различитој мјери, зависно од њиховог посебног статута. Ове регије су постале аутономне како би узеле у обзир културне разлике и заштитиле језичке мањине. Штавише, влада је жељела да спријечи њихов сецесионизам од Италије послије Другог свјетског рата.[10]

Трентино-Јужни Тирол представља посебан случај. Ова регије је скоро без овлашћења, а надлежности које додјељује регионални статут у највећој мјери користе двије аутономне покрајине регије, Трентино и Јужни Тирол. У овом случају, регионалне институције играју само координациону улогу.[_тражи се извор_]

  1. ^ „National structures”. Eurostat. Архивирано из оригинала 13. 7. 2014. г. Приступљено 6. 12. 2011.
  2. ^ а б „Speciale Referendum 2006”. la Repubblica. 26. 6. 2006. Приступљено 6. 12. 2011.
  3. ^ „Population Italian Regions”. tuttitalia.it.
  4. ^ Sub-national HDI - Subnational HDI - Global Data Lab
  5. ^ „Italian Comuni”. tuttitalia.it.
  6. ^ „Valle d'Aosta: Nicoletta Spelgatti (Lega) nuovo presidente Regione”. Regioni.it (на језику: италијански). 27. 6. 2018. Архивирано из оригинала 01. 07. 2018. г. Приступљено 18. 09. 2018.
  7. ^ Pinto, Luciano Torrente-Paolo Strazzullo-Roberto. „Statuti Regionali - Casa Editrice: Edizioni Simone”. www.simone.it. Архивирано из оригинала 19. 02. 2018. г. Приступљено 18. 09. 2018.
  8. ^ LL.M., Prof. Dr. Axel Tschentscher,. „ICL - Italy - Constitution”. servat.unibe.ch.
  9. ^ Report RAI - Le regioni a statuto speciale (Italian), retrieved 21st Jan 2009 [1] Архивирано 2009-03-22 на сајту Wayback Machine, [2] Архивирано 2008-10-06 на сајту Wayback Machine
  10. ^ Hiroko Kudo, “Autonomy and Managerial Innovation in Italian Regions after Constitutional Reform”, Chuo University, Faculty of Law and Graduate School of Public Policy (2008): pp. 1. Retrieved on April 6, 2012 from http://www.med-eu.org/proceedings/MED1/Kudo.pdf Архивирано 2015-11-17 на сајту Wayback Machine