Internationalization of constitutional law: The example of the Republic of Serbia (original) (raw)
Related papers
Glasnik Advokatske komore Vojvodine, 2014
Војвођанско питање у светлу одлука Уставног суда Републике Србије 2013. године САЖЕТАК: Да би указао на кривотворење уставног начела о ограничењу државне власти посредством покрајинских аутономија и локалних самоуправа, аутор значајну пажњу посвећује Констановим, Токвиловим и Фридриховим принципима конституционализма, Келзеновим расправама о правној природи државе, као и Даловим анализама демократије. У том контексту, аргументује се теза о неодрживости становишта Уставног суда Србије (одлуке о Закону о утврђивању надлежности, као и о Статуту АП Војводине) да појам унитарне државе искључује могућност да покрајински органи "утврђују и воде политику". Погрешно је, у том смислу, и тумачење да принцип унитарне државе не дозвољава децентрализацију посредством поделе законодавства и администрације између централне и покрајинске правне заједнице. Стога, теоријски гледано, једино у доследној имплементацији концепта конституционалне демократије могуће је наћи право решење проблема фасадне уставности у Србији, апсолутистичке (већинске) демократије и поимања политике, као тоталног поседовања моћи у рукама централних органа власти. А, у политичко-правном смислу, аутор наглашава да то значи неопходност уставних промена које ће, речима Карла Фридриха, омогућити "...признање права сваком члану поли
The right to a territorial autonomy in Serbian constitutional history
Pravo - teorija i praksa, 2017
REZIME: Funkcionisanje i organizacija pokrajina na našim prostorima je zaključno sa Ustavom SFRJ od 1963. godine, bilo u okvirima teritorijalne autonomije kako je ona uobličena u nauci i primenjena u svetu. Promene nastupaju u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, a posebno kasnije, donošenjem Ustava SFRJ od 1974. godine kada su autonomne pokrajine postale fenomen koji komparativno ustavno pravo ne poznaje. Prvi pokušaj ka promeni statusa autonomnih pokrajina učinjen je donošenjem ustavnih amandmana na Ustav SR Srbije 1989. godine, a konačno, Ustavom Republike Srbije od 1990. godine kapacitet i domašaj autonomije na ovim prostorima je sveden u razumne okvire. Ustavom Republike Srbije od 2006. godine, političko-teritorijalna autonomija je kontekstuirana na inovirani način, jer je reč o ustavnom konceptu njenog lociranja i u specifične okvire ljudskih prava.
This article deals with international law aspects of the decision of the Constitutional Court of Serbia (CCS) to dismiss a request for assessment of constitutionality and legality of the First agreement of principles governing the normalization of relations (Brussels Agreement) accepted by representatives of Serbia and Kosovo on 19 April 2013. The CCS ruled inter alia that it did not have jurisdiction to consider constitutionality and legality of the Brussels Agreement since it was not a ratified international treaty, but a political agreement. The authors consider that the CCS ruling was correct one, but that its reasoning was flawed from international law perspective. The CCS chose to determine the nature of the Brussels Agreement starting from the definition of international treaty in the Vienna Convention on the Law of Treaties, which inter alia provides that international treaty is an international agreement concluded by states. This led to a discussion of whether Kosovo is a state, in which the CSS adopted positions that are at variance with applicable rules of international law. The authors then show that CSS had at least two different lines of reasoning that would lead it to the same conclusion, but without the problems inherent in the approach actually chosen by the court. In particular, the conclusion that the Brussels Agreement is a political agreement can be reached through customary rules of interpretation contained in the Vienna Convention on the Law of Treaties. In original: Чланак анализира међународноправне акспекте одлуке Уставног суда Србије (УСС) о одбацивању захтева за оцену уставности и законитости Првог споразума о начелима нормализације односа између Београда и Приштине (Бри-селски споразум). Став Суда је био да се он не представља као ратификовани међународни уговор, него политички споразум, те да стога нема надлежност да разматра његову уставност и законитост. Иако се коначни закључак УСС о природи Бриселског споразума може сматрати исправним, чланак показује да је образложење таквог закључка проблематично са становишта међународног права. Чланак показује и како је УСС требало да решава питања природе Бриселског споразума, примењујући општа правила о тумачењу међународних споразума.
Zbornik radova Pravnog fakulteta Nis, 2018
Ауторка се бави критичком анализом Радног текста Амандмана Министарства правде на Устав Републике Србије, и то само из угла три уставна принципа: принципа легитимитета, принципа checks and balances и принципа владавине права тј. правне државе. То стога што су се у тзв. јавној расправи током 2017. године, дакле, и пре појаве Радног текста Амандмана, представници Министарства највише позивали на те принципе као аргументе у прилог решењима која ће се појавити у Радном тексту. Циљ овог разматрања јесте да покаже да ли су и, ако јесу, зашто су и на који начин су поменута три принципа релевантна или ирелевантна за ваљано правосуђе те да се на основу те анализе дође до закључка о вредности уставних решења која у свом Радном тексту заговара Министарство правде.
Application of EU law by Serbian courts
Zbornik Radova: Pravni Fakultet u Novom Sadu, 2012
Сажетак: У уводном делу рада реч је о правним основима за примену међународног права и страног права у судским поступцима у Србији. Затим следи кратки осврт на коришћење упоредног метода у тумачењу домаћих правних норми. После тога, прелази се на главну тему рада: примену права Европске уније пред судовима и другим органима у Србији. Право ЕУ може се посматрати као међународно право , односно право једне међународне организације, али и као страно право, односно, право једне стране државе. На крају, расправља се о обавезама судова које пористичу из Споразума о стабилизацији и придруживању и Прелазног споразума. Констатује се да тумачење домаћих норми које су резултат хармонизације "у духу права Европске уније" може да доведе до правне несигурности у ситуацији када судије нису систематски обучаване о садржини права ЕУ и о начину примене упоредног права у домаћем правном систему. Кључне речи: примена права ЕУ, примена међународног права у националном правном систему, Споразум о стабилизацији и придруживању Домаћи судови све чешће примењују међународне изворе права, без провере да ли су ти извори обавезујућег карактера, односно да ли представљају саставни део домаћег правног поретка. Као пример може се навести пресуда Апелационог суда у Новом Саду посл. бр. Гж1 4804/10 од 13. октобра 2010. године. У питању је радни спор у коме се суд у образложењу пресуде позвао, између осталог, и на директиву ЕУ 98/59/ЕЗ о заштити за