Критика седам врлина : Мекинтајерова листа и будуће друштво (original) (raw)

Трилогија Горменгаст: критички увиди у фантастични свет Мервина Пика

Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Prištini, 2019

Жанровска еклектичност, стилско богатство, садржајна разноликост, мноштво детаља, одсуство временских показатеља и просторна недефинисаност места радње, чији је центар замак Горменгаст, несагледиво велик архитектонски колаж грађен и дограђиван вековима као дом седамдесет седам генерација династије Гроун и другим упечатљиво гротескним појединцима, чине трилогију Горменгаст јединственим делом, које се опире књижевним класификацијама. Епистемолошке и онтолошке дилеме у вези са тумачењем природе света романа могуће је анализирати сагледавањем његових специфичности у контексту ауторових принципа изградње фикционалног света, досадашњих истраживања Пиковог стваралаштва и у ширем контексту, у смислу позиционирања у односу на домен фантастичног. Детаљи и елементи дела, посматрани засебно, нису типично фантастични, али сагледавање њихових међуодноса и целокупног света дела из микро- и макроперспективе разоткрива како они скупа, у садејству, обликују Горменгаст и његов свет.

Мизантрополошки поглед на друштва Старог завета у књигама „мањих пророка“

Issues in Ethnology and Anthropology

Предмет рада јесте вредносни однос који се успоставља према друштву у књигама пророка Осије, Јоила, Амоса, Авдија, Јоне, Михеја, Наума, Авакума, Софоније, Агеја и Малахије. Њихов однос према затеченом стању друштвене организације јеврејског народа је негативан. Друштвени и културни живот виде као морално лош, где су корени тог зла у одступању од Божијих закона предатих Мојсију, а његова манифестација јесу сви они поступци који из есхатолошке перспективе воде ка казни, а не спасењу. Такав однос називамо мизантрополошким, пошто није у питању једноставан поглед на друштво као на морално изопачено, већ је таква изопаченост постављена у својеврсну телеолошку перспективу, у којој се испоставља да дата друштвеност за пророке представља систематски организован начин људског бивствовања супротан основним интересима човека – живота у складу с Божијим законима ради спасења.

Радмила Настић, Самјуел Бекет, Харолд Пинтер и поетика онтолошке несигурности

Зборник Матице српске за књижевност и језик, 2010

и Харолд Пинтер (1930-2008) обележили су целу епоху својим имплицитним филозофским ставовима и драмском техником, који на почетку њихових каријера изражавају стање егзистенцијалног страха и онтолошке несигурности, а пред крај почињу да артикулишу политику отпора. Њихови уметнички почеци поклапају се са појавом филозофије егзистенције и такозваног позоришта апсурда, а у њиховим последњим драмама митски обрасци из ранијих драма уступају место експлицитнијим политичким ставовима. Протагонисти више нису само збуњени губитници него особе са рудиментима идентитета на прагу побуне.

ПРИЈАТЕЉИ ИЛИ КОСАНЧИЋЕВ ВЕНАЦ 7: ПРОЗНА И ДРАМСКА ДРУГОСТ СЛОБОДАНА СЕЛЕНИЋА

Сцена, 2023

С тваралаштво Слободана Селенића обухвата значајан романескни, драмски и теоријски опус, специфичан унутар српске културе. Премда неједнаког обима и квалитета у свакој од појединачних области, он је међусобно надопуњујући и укрштајући. Селенићева књижевна дела, иако способна да живе самосталан живот, најчешће кореспондирају с другим уметничким медијима. Преплитање жанрова и форми најочигледније је у чињеници да су најобимнији делови његовог опуса-романи, адаптирани за позориште и филм. Поред позоришних драматизација романа Ме

МИКИТИЧІВ ДУБ» ІВАНА ФРАНКА: ПОЕТИКА, ЕСТЕТИКА, СЕМАНТИКА

2020

Оповідання «Микитичів дуб» Франко років хотів умістити до задуманої наприкінці 1870 – на початку 1880-х років збірки «Галицькі образки», котра мала на меті подати широкий образ галицького суспільства в його характерних типах, у побуті, у різних суспільних верствах, у багатьох місцевостях. Наскрізною у збірці мали бути психологічні проблеми. На жаль, такий задум тоді здійснити не вдалося. Натомість письменник створив цілу низку оповідань та новел із дитячого життя, у яких порушив вагомі проблеми виховання і становлення особистості, її самоусвідомлення й самовизначення. Оповідання ж «Микитичів дуб», що його Франко певний час вважав втраченим, знайшло своє місце у збірці «“На лоні природи” і інші оповідання» (1905), інтегрувальним чинником для якої став пленер. Події твору переломлено крізь призму спогадів автора, а сюжет засновано на справжній історії, котра відбувається в реальному часопросторі села Нагуєвичів. Оповідання належить до типу «соколярних»: наскрізним образом, «соколом», котрий цементує сюжет, прив’язує до себе всі основні події, є великий дуб у саду господаря Микитича. Фабула твору обрамована голосом відавторського наратора, котрий занурює читача у модус власного спогаду. Оповідання складається з шести епізодів (сюжетних блоків). Перший – це знайомство з місцем дії та опис дитячих забав; другий – у компанії дітей з’являється 5-річний Митро, понурий і відлюдькуватий, котрий, однак, знає страшні казки й пісні, чим і приваблює до себе інших малих. У третьому хлопчик розповідає легенду про Кріля (Короля) та його дітей, що їх убила зла мачуха, а «песє зілля» (молочай) допомогло виявити факт злочину. Свою розповідь Митро наглядно ілюструє дослідом із заклятою рослиною, демонструючи перетворення її білого соку на червону рідину, що нагадує кров. Митрова демонстрація символічно провіщує наступні події оповідання, пов’язані зі зникненням Напуди й таємничим «йойканням» під Микитичевим дубом під час страшної нічної бурі (четвертий блок). П’ятий епізод – кульмінація твору: із натяків і недомовленостей стає зрозуміло, що Напуда потайки народила дитину і закопала під дубом. Шостий блок – розв’язка сюжету, у якій автор повідомляє про долю персонажів по завершенні основних подій. Оповідання має симетричну мозаїчну структуру із сюжетним паралелізмом. У літературознавстві оповідання «Микитичів дуб» визнано як одне з найбільш досконалих з огляду на змістоформу.

Дијалектика добра и зла у драми Бертолта Брехта Добри човек из Сечуана

ДОБРИ, НОРМАЛНИ, ПОШТЕНИ, ПОЖРТВОВАНИ У КЊИЖЕВНОСТИ, ЈЕЗИКУ И УМЕТНОСТИ, (Зборник са XVIII међународног скупа Српски језик, књижевност, уметност), Центар за научноистраживачки рад Филолошко-уметничког факултета, Андрићев институт, Андрићград, 2024

Бертолт Брехт, најпознатији немачки драмски писац 20. века и оснивач епског театра, у својим делима разматра дијалектички однос појединца и дру штва, Бога и човека, добра и зла. Поменута проблематика истакнута је у њего вим драмским комадима, од којих се Добри човек из Сечуана (1939–1941) издва ја по томе што представља заокружену целину његове филозофије о међусоб ној зависности и условљености добра и зла, према којој у сваком човеку постоје оба принципа, а који ће се испољити као доминантан у његовом делању зависи умногоме од спољашњих (социјалних и економских) фактора. У складу са рече ним, рад ће се методолошки и теоријски фокусирати на разматрање концепта међусобне условљености добра и зла у овом позоришном комаду, и то у контек сту филозофије дијалектичког материјализма и кинеских филозофских права ца моцизма, таоизма и конфучијанства.