Кривица и покајање у поезији Ђорђа Сладоја (original) (raw)
Related papers
Живојин Андрејић - О СРПСКОМ КНЕЗУ СТРОИМИРУ И ЊЕГОВОМ ЗЛАТНОМ ПЕЧАТЊАКУ
ЈЕФИМИЈА 17, Трстеник 2007, стр. 149-174.
У раду се долази до потпунијих сазнања ко је Строимир, власник златног жига, који је постао однедавно познат нашој и светској науци, пореклу и статусу власника, рангу и титули, периоду настанка ћирилице на нашим просторима, времену у коме је настао печатњак и могућем месту налаза као и историји Србије IX-X века и њеним актерима из династијe Властимировића.
Демонско лице света у поезији Милана Ненадића
Милан Ненадић, песник (зборник радова), 2021
Сажетак: Панорамским разматрањем статуса и основне тематске оријентисаности књижевне уметности у периоду од ренесансе до двадесетог века, а са нарочитим освртом на поједине увиде Николаја Берђајева, аутор у овом раду покушава да постави теоријске основе за разумевање оног дела песништва Милана Ненадића у коме је поетски обликована демонизована слика света. Лирику што доноси такву слика света одликују такозване ,,негативне категорије”, односно типично модернистички поступци и теме о којима у својој познатој студији пише Хуго Фридрих, и који се учестало могу пратити од поезије Бодлера и француских симболиста наовамо. Посебна пажња посвећена је анализи оних песама у којима је та слика универзализована, тачније где гротескни доживљај стварности и превласт демонског начела имају општи карактер и везују се за питања метафизичке природе, а не настају на темељу неког конкретног искуственог повода. Кључне речи: модерна лирика, индивидуализам, демонско начело, Мефисто, Зло, Творац.
Сенекина философија гнева у поезији Илије Цријевића
Philologia Mediana, 2021
Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима СЕНЕКИНА ФИЛОСОФИЈА ГНЕВА У ПОЕЗИЈИ ИЛИЈЕ ЦРИЈЕВИЋА Не изневеривши ни начела античкога наслеђа, које му је као песнику и латинисти епохе хуманизма било непресушно врело, као ни завете хришћанске традиције, којој се као свештено лице окретао, Илија Цријевић је успео да иза себе остави дело које сведочи о намери да уравнотежи ова два традицијска извора. Отишавши корак даље и од антике и од хришћанских завета, но при томе, не одступајући од њих, створивши довољно обиман корпус, а поглавито поетски, који ће нас у овоме раду занимати, а којим се да показати како опстаје линија слеђених традиција, Цријевић је само потврдио своју на другим местима очевидну поетску и уопште уметничку самобитност. Пошавши од Сенеке као узора, који ће му послужити да осведочи своју припадност развојној линији антике, Цријевић се није задржао на неоригиналним и дилетантским имитацијама, као и преузимањима од свога учитеља, већ је философску концепцију гнева, коју је тај учитељ утемељио, дубље сагледао и битно проширио, не осујетивши ни Сенекино ни сопствено дело.
2019
У раду се анализира појава плача (суза) и жалости (туге) на примеру дуже и краће верзије српског преписа апокрифа Ход Богородице по мукама. Као и у канонским текстовима и богословској литератури, и у овом апокрифу се показује да плач и туга јесу појаве које имају различите квалификације у зависности од њиховог узрока. Плач грешника који испаштају своје грехе показује да њихов плач није ни у каквој вези са генезом покајања, но да директно происходи из очајања због неизмерних мука. Отуда њихова ожалошћеност јесте "туга страст", а њихове молитве и славословља нису узнета зарад човековог унутрашњег преображаја и исцељења, те својом формом не одражавају суштину. С друге стране, плач Богородице, анђела и светих потиче од ожалошћености над падом Другог, па је њихова ожалошћеност израз истинске љубави, а њихове сузе јесу сузе посредништва, сузе заступника људи пред Богом.
Саборност 13, Пожаревац 2019, стр. 125-141.
У раду се упозорава на посебан монашки статус Св. Саве после изград-ње келије са црквом и конаком у Кареји, пре 1196. године, чиме је постао келиот карејски. Упозорава се и да су Карејске келије грађене или су их понекад закупљи-вала лица која су имала знатно порекло. Замонашивши се, живели су у њима од властитих средстава, бирали овај или онај начин монашког живота, ослобођени рада, имала право на посебну исхрану, кочије и монашку и другу пратњу, ужива-ње слободе кретање уз обавезу да се јаве само карејском проту и бављењем све-товним и црквеним питањима своје владарске породице из које потичу. Сава је као келиот и старешина своје Карејске келије био њен законски заступник, добио право да учествује у Светогорском сабору и право на сопствени печат. На основу тог права је сачинио и Типик за своју келију којим је регулисан живот осталих монаха у њој и оверио својим печатом са монограмом "Сава". Такође, упозорава се на било какву оправданост оптужбе охридског архиепископа Димитрија Хо-матијана према архиепископу Сави I.
The presence of the Church Slavic lexical elements in the Macedonian contemporary literature is a reflection of the attitude towards the Church Slavic tradition. The rich Church Slavic lexis that contributes to the impressive expressiveness of the literary works (both in prose and verse), remains an inspiration, more or less, for the contemporary Macedonian authors, thus contributing to the revival of this archaic lexis not only in the religious texts, but also in the literary works. Among the most eminent Macedonian poets, who wrote verses in honor and glory of St. Clement of Ohrid (Blazhe Koneski, Mateja Matevski, Ante Popovski, Petre M. Andreevski, Jovan Krsteski , Radovan Pavlovski), the poet Ivan Vasilevski can also be included, since he cherishes the Church Slavic written tradition in his literary work, not only with the thematic work on the life of St. Clement of Ohrid, but also with his rich Church Slavic lexical fund. The subject of our interest are the Church Slavic elements in the Ivan Vasilevski’s poem “Azbukoslovecot” (“The Literate One”) subtitled “In Glory of St. Clement the all wise who planted the seeds on the bare soil and touches the stars with a song.” In this hymn for Clement the following Church Slavic lexemes can be pointed out: беседи (narrate), глаголи (talk), одежда (robes), скрб(и) (care), слово (story), соблазни (temptation), унижен (humble), хула (blasphemy), especially the ones that are used as epithets for St. Clement of Ohrid: Азбукословец (The Literate One), Великомудрец (The All Wise One), Праотец (The Forefather), Светломудрец (The Enlighted One), Чудотворец (The Miracle Maker). The use of the compounds is also noticeable: благоглаголи (sweet talk), благослови (bless), краснопис (calligraphy), мироносец (the bringer of peace), празноверен (superstitious), самољубие (narcissism), светопис (The Bible), сладострастец (hedonist), тајнопис (secret writing), чедоморец (murderer), and from the aspect of word formation these are especially impressive: бдение (the wake), завештание (legacy), писание (providence), привидение (illusion), претсказание (premonition); свидетел (witness), создател (creator) and the like. Keywords: lexis, Church Slavic, poetic style, St. Clement of Ohrid.
Живојин Андрејић - Карађорђева колевка
Карађорђева колевка, 2006
Национални споме ни ци су светилишта, мес та на којима појединац може да учествује у кул ту нације и да осети језу од оног најсветијег.