Ужице које је изгубило равнотежу – о збирци Видик на две воде Љубомира Симовића (original) (raw)
Related papers
Словенска туга и рани поетички идеали (о ʼТражењу речиʼ Љубомира Симовића)
Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, Vol. 18 (2023), Article 9 (p. 179–203). , 2023
У раду се најпре испитују поетички утицаји Милоша Црњанског и других модернистичких песника на рану поезију Љубомира Симовића. Посебна интерпретативна пажња посвећена је анализи аутопоетичких значења песме "Тражење речи". Тумачењем ове лирске творевине настојали смо да истражимо порекло поетичких идеја на којима Симовић темељи своје разумевање односа између језика и стварности.
Живојин Андрејић - СРБИЈА И СВЕТИ САВА ИЗМЕЂУ ВИЗАНТИЈЕ, УГАРСКЕ И БУГАРСКЕ
Братство XIII, 2009, стр. 43-76.
Апстракт: Овај рад је расправа о Србији и политичкој улози Св. Саве у односима са суседима и Византијом од средине XI до средине XIII века. Посебани акценат се ставља на место, улогу и значај Саве Немањића у византијско-источно-православном свету. Између осталог се доказује да су његова остварења била далеко већа него што се у светској и нашој науци сматра и поготову, у вези с тим, да је постао српско-бугарски патријарх 8. априла 1235. године.
Једина светлост која се није срела са тамом Ивице Живковића
Philologia Mediana : годишњак за српску и компаративну књижевност. - ISSN 1821-3332 , 2022
У издању Међународног центра за православне студије у Нишу (2020) објављена је стручна монографија Ивице Живковића Једина светлост која се није срела са тамом: Богословски допринос Драгише Бојовића, која представља значајан допринос како у погледу Бојовићевог професионалног ангажмана и бављења науком тако и у домену даљег расветљавања проблема који се тичу славистике, српске црквене књижевности и теологије. С обзиром на чињеницу да аутор није имао претходнике на чије би се дело могао надовезати током писања, када је у питању богословски допринос Драгише Бојовића, утолико је ова монографија значајнија и успелија, јер представља реализацију оригиналне идеје, првобитно замишљене као приказ једне књиге, и значи не само први направљени корак, него и јасну смерницу на новооткривеном путу. Аутор своје дело обликује захваљујући књигама, многобројним радовима и интервјуима Драгише Бојовића, али се позива и на своја лична сећања, односно на оно што је сам чуо и видео, те издвојено поткрепљује коментарима. Монографија је прилагођена како за научна истраживања тако и за едукацију читалаца о бољем упознавању са животом и делом Драгише Бојовића, светски признатог професора и историчара књижевности, чије је све научне и стручне квалификације због ограничења рада готово немогуће набројати. Mонографија се састоји од 247 страна стандардног формата, од којих је 229 страница основног текста, а остатак чине списак литературе и коришћених извора. Поред "Предговора" и кратке биографије аутора, књига је подељена на пет поглавља. Изузев поменутих елемената, захваљујући којима је дело добило свој коначни облик, треба напоменути да студија подразумева и употребу огледа и разноврсних дела из књижевне историје, књижевне теорије, филозофије, али и дела која се баве проблемима теолошких питања. Тако се из приложеног списка литературе истичу радови Радмиле Маринковић, Атанасија Јевтића, Наташе Половине, Александра Наумова, Николе Радојчића, Александре Костић Тмушић и др. Најзначајнији део свакако представљају цитирани делови из проучаваних извора, односно коментари и сведочење аутора око којих се монографија образује. На самом почетку, који чине "Предговор" и "Уводне напомене", сазнајемо разлоге и мотиве аутора, али и потешкоће са којима се сусретао, а које су га утврдиле у одабиру и писању теме. Такође, аутор жели да подстакне интересовање за сагледавање значаја сопствене студије, иако је акценат усмерен на допринос Драгише Бојовића, чији је опус обиман, али не и коначан, јер његово бављење науком и свим осталим активностима траје континуирано и трајаће и убудуће.
Зборник Матице српске за књижевност и језик, 2022
Испољавајући фасцинантну амбиваленцију према симболу воде у свим потенцијалним значењима – како оним старијим и увреженим, тако и оним новостеченим путем филозофије, психоанализе и антрополошког проучавања митова – модернизам креира свој мит о трансформативној пловидби олујним морима која води до могућности контроле над водама. Уликс је репрезентативни текст модернизма, али истодобно такође већ поседује иронични отклон од темељних митова епохе. Овај текст тежи да анализира метафоричка значења које има вода у Џојсовом Уликсу, уз посебан осврт на симболичко путовање преко воде, у коме вода растаче, али затим и регенерише јунака. Вода се у Уликсу повезује са изгнанством из – већ од самог почетка непостојеће – стабилности дома и здравог разума а ка свему што је примитивно, примално, ирационално, или на неки други начин узнемирујуће. Као репрезентација протејске праматерије, вода је анимална и феминина, повезана са сексуалношћу, рађањем и материнством. Материца је истодобно и гробница, а рођење повезано са смрћу, готово неизбежно управо кроз метафорику воде. У Хад и Пакао се у роману стиже кроз воду, а оба садрже различите водене страхоте који прате праматерију – од просте смртности и пропадљивости до дубљег суочавања са кривицама и гресима које се морају спрати, често кроз барем симболичну смрт. На смрт дављењем, која може са собом донети регенерацију, често се алудира у роману, и она се повезује са идејама крштења и, шире, лустралних вода. Блага која вода даје јунаку који се спусти до њених крајњих дубина укључују међуљудско јединство, уметност и животодавне воде. У Уликсу се такође назначава да је могуће – управо пратећи траг воде – пронаћи некакав средњи пут између Скиле и Харибде духа и материје, аскетизма и хедонизма, објективности и субјективности. Кључне речи: вода, модернизам, мит, Уликс.
Pesnički odabir tradicije i otpor nesećanju u poeziji Ljubomira Simovića i Matije Bećkovića
Baština 33, 60, str. 29-41, 2023
ПЕСНИЧКИ ОДАБИР ТРАДИЦИЈЕ И ОТПОР НЕСЕЋАЊУ У ПОЕЗИЈИ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА И МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА Апстракт: Песнички поступак бирања традиције, у погледу есеја Т. С. Елиота „Традиција и индивидуални таленат“, поетички је одредио два модерна песника и њихово дело довео у спрегу са поступком стварања алтернативе за губитак памћења или несећање. Реч је о креацији својеврсног песничког сећања као вишестепене ал тернативе: реактуализација традиције, рефлекси топоса скромности из старе српске књижевности и неговање поетске молитве у погледу жанра. У огледу дајемо анализу песама „Десет обраћања Богородици Тројеручици Хиландарској“ Љ. Симовића и „Богородица Тројеручица“ М. Бећковића са становишта песме-молитве чију дефиницију даје В. А. Маслова. Скрушеност као топос старе српске и књижевне традиције у Византији обновљена је и ревитализована у наведеним песмама и има функцију да уоквири задату лирску структуру са молитвеним и молбеним елементима. У огледу указујемо на естетику књижевноуметничког саображења на нивоу сакрално и световно тј. уметничко, што јесте основа песме-молитве савременог српског песништва. Долазимо до закључака да кључно опште место у средњовековном жанру молитве које се рефлектује на савремену лирску песму и обезбеђује јој естетичка разгранавања у уметничком пољу јесте топос скромности (учестало увезан или изједначен са топосом грешности). Докази за нову лирски сврсисходну употребу овог топоса у песништву тражени су у визури семиологије, где се посредством Де Сосирове једначине ознаке и означеног у сржи језика и реторике песничког текста изналазе одрази византијске естетике који у помереном дискурсу епохе добијају синкретичну спрегу теолошког, културног и књи- жевноуметничког. Кључне речи: Песничка традиција, алтернатива, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Богородица Тројеручица, поетска молитва, топос скромности, теотоколошка поезија, семиологија, граматички паралелизам.
Космизам Сибета Миличића у контексту часописа Мисао
Јосип Сибе Миличић: време, простор, судбине: међунардни зборник радова, 2018
У раду се посматра ауторско присуство Сибета Миличића у српским и хрватским, тј. југословенским часописима раних 20-их година 20. века. Фокус је на часопису Мисао, и то посебно у периоду уредничког деловања Ранка Младеновића (1922–1923). С ослонцем на закључке истраживања Радована Вучковића, одређују се одлике Миличићеве космичке лирике и космизма у ширем смислу, који се указује као доминантни поглед на свет и као сазнајна метода. Књижевно-политички и књижевно-социјални часопис Мисао, као тип широко конципираног и обимног часописа, представља репрезентативан оквир за југословенске па чак и европске авангардне космолошке тенденције. У том оквиру јасно се виде песничке и научне инспирације које су утицале и на формирање космизма С. Миличића. Исто тако, уочава се и његов оригинални допринос овом изму карактеристичном за круг београдских авангардиста и авангадисткиња раних 20-их година 20. века. Хронолошким читањем текстова космолошке тематике, који се тих година појављују у Мисли (као и у београдском Српском књижевном гласнику и загребачкој Критици), и успостављањем интертекстуалних веза између чланака различитих жанрова, указује се на континуитет и дисконтинуитет између симболизма и авангарде, односно сагледава једна еволуциона линија српског и хрватског песништва тога периода.