Зверь как смерть (original) (raw)
Related papers
Посредник: массмедиа, общество и культура. М.: Р.Валент, 2016
Оксана Тимофеева ЗВЕРЬ КАК ТАКОВОЙ
Н. Ю. Смирнов Зверь и птица из Темир-Горы
Боспорские исследования: сборник – Вып. XXXI / Отв.ред. В.Н. Зинько. – Керчь: Керченская городская типография, 2015. – 432 c., 2015
В настоящей статье рассматриваются два резных костяных предмета, выполненные в скифском зверином стиле, из основного погребения (№ 81) кургана Темир-Гора в Крыму, исследованного А.Е. Люценко в 1870 г. Приводятся новые прорисовки этих изделий, в том числе первая полная прорисовка навершия с изображением свернувшегося кошачьего хищника. На основании изучения этих предметов de visu, уточнения их прорисовок и привлечения аналогий из материальной культуры и изобразительной традиции скифского периода делается вывод о том, что они являются составными деталями рукояти конской плети (навершие и окончание). Приводится вероятная реконструкция такой плети с деревянной рукоятью, укра- шенной резными изделиями из кости.
Рассмотрен пример происхождения антонимов. Антонимы это слова, обозначающие объекты или понятия с противоположными свойствами. Они могут иметь определения, образованные другими словами, или взаимно определять друг друга посредством противоречия, то есть обратного произношения как конкретного отрицания. Таковы, например, противоречия ДА и АД (то есть НЕ ДА или НЕТ), ТО и ОТ, ОН и НО (то есть не ОН), БОЛЬШОЙ и МАЛЫЙ (то-есть НЕБОЛЬШОЙ), ДОБРО и ЗЛО, СВЕТ и ТЬМА, ЖИЗНЬ и СМЕРТЬ и др.
Тема смерти в творчестве Леонида Зурова
Slavica Wratislaviensia, 2018
The theme of death in the works of Leonid ZurovThe article deals with the theme of death in the works of the writer of young emigration Leonid Zurov based on short stories and novels: Cadet, Ancient Path, Field, Blue Cow-wheat, Stage in Narva, Dagmar Forest. The presentation of this motif in the writer’s work has a cross-sectional character. The theme of death is central in the works of Zurov. In his works he represents events from the times of the Russian Revolution, World War I and the civil war in Russia — shows the tragedy of armed conflicts, which entail the death of many people. Wars, revolutions and other social cataclysms, according to Zurov, break the natural course of life and contradict laws of natural being. In order to artistic expression of his ideas, the writer uses mythological images and motifs related to death folklore, evangelical, eschatological writings. Tragedy in revealing the theme of death is removed due to the writer’s artistic philosophy, in which the worl...
Апстракт: Рад предочaва моделе интериоризације епифанијског искуства, која представља велики преокрет у имагинирању и предочавању божанства у античкој култури. Протодрамска напетост обележава рану, хомерску и хесиодску, епифанију, која поглавито подразумева сусрет смртника и прерушеног божанског бића, разоткривеног тек након успостављања контакта, и која отуда почива на њиховој наизглед нестабилној, али заправо чврстој одељености. Античка трагедија превасходно представља структурацију односа овостраности и оностраности-Есхилов Агамемнон и Еурипидове Баханткиње, особито ликови Касандре и Пентеја приказују нови облик тог односа, којим божанство улази у људско биће и дејствује не на њега из спољашњости, већ на спољашњост из њега. Уз ту основну сличност, уочава се, међутим, и кључна разлика између Есхиловог и Еурипидовог текста: у Агамемнону, Аполон се налази у нутрини Касандре, али ипак је различит од ње и препознаје се као амбигвитетна унутарња страност. У Баханткињама, пак, долази до новог вида интериоризације, у коме смртник божански уплив уопште не препознаје као страност, већ као сопство.
За бог Зевс – бог Живе, Орфей, пръстена от Езерово и античната българска книжнина, 2017
Николай Тодоров, доктор по филология Този район, който сега е твърдо част от Гърция, някога е бил граничен... Той действително в ранно класическо време е бил зает от тракийски племена, варвари, които не са говорили гръцки език. Няма съмнение, че те наистина са говорели тракийски език, почти еднакъв с този, на който днес се говори в България… Сър Колин Ренфрю, "Археология и език" За бог Зевс-бог Живе, Орфей, пръстена от Езерово и античната българска книжнина I. "Варварски", сиреч негръцки имена на "гръцки" богове Думата "варвари" за пръв път у употребена от Омир, който нарича племето кари "варварофони" ("варварогласни", или "варвароезични"). Първоначалното значение на тази дума значително се различава от днешното ѝ значение, което съдържа в себе си преди всичко негативна (пейоративна) оценка: думата "варварин", днес се употребява за обозначаване на некултурен, груб, арогантен, брутален човек. В старогръцки език тази дума има и такова значение, но то е вторично, производно от представата на гърците за негръцките народи като стоящи по-долу от тях по нивото на културно развитие. В оксфордския старогръцко-английски речник, издаден в Ню-Йорк през 1883 година 1 , гръцкият израз "варвари, варварски" се обяснява по следния начин: В превод на български: Варварски: I. негръцки, чужди на гърците обичаи или език; известно на Омир, което идва от неговото "кари варвароезични", Илиада, 2, 867; по-късно като съществително "варвари"-по произход: всички, които не са гърци, и не говорят гръцки; след това специално спрямо медите и персите." II. след Персийските войни думата придобива значение "странен, необичаен, чуждестранен, брутален, груб". От това определение на значението на думата "варварски" можем да си направим извода, че към момента на заимстването на имената тази дума е означавала просто "чужд, негръцки", тъй като Персийската война според древните автори е станала поне с хилядолетие по-късно от самото заимстване на имената. Обаче има податки, че и по-късно думата "варвари" в старогръцкия език е била употребявана просто за неелини и е нямала негативното значение "груб, некултурен, нецивилизован", ср. цитат от богослова свети Климент Александрийски 2 :
УМЕТНОСТ КАО ИЗРАЗ ЖИВОТА ЦРКВЕ
Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију 1993–2021, приредио: Дарко Стојановић, 2020
Уводни чланак у монографију: 'Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију 1993–2021' Тешко ћемо данас наћи неког ко би спорио чињеницу да су иконе органски део живота Цркве, без кога се православни хришћански идентитет не може ни замислити. Потреба за очувањем и развојем нашег црквеног наслеђа у области различитих видова визуелних уметности је, дакле, дубока и насушна. Упуштајући се у упознавање једне високошколске установе која је из овакве потребе израсла, ваљало би се најпре запитати о најдубљим основама из којих сама потреба израста. Другим речима, ако се сви слажемо око тога да су визуелне уметности изузетно значајне за Православну цркву, овде би се пре свега ваљало запитати о разлозима и размерама овога значаја. Наравно, са одговором на ово питање се не може почети другде доли у средњем веку, у времену у коме је Српска Црква формирана, те преузела темељне утицаје византијског културног наслеђа, заједно са визуелним уметностима које су том наслеђу припадале.