Намибија: сећање на колонијалну прошлост у савременом немачком роману (original) (raw)
Related papers
Приказ колонијалног освајања Африке у роману Олга Бернхарда Шлинка
Књижевна историја, 2020
Радња романа Олга Бернхарда Шлинка делимично се одвија у доба Немачког царства , које је настојало да се његова моћ демонстрира колонијалним ширењем на афричком тлу. Рад приказује процес колонизације Африканаца, припадника Хереро народа, као и однос немачких војника према њима, представљених као задојених идејама свога времена о снази, слави и доминацији немачког народа. Методолошки, рад се ослања на поставке теоретичара постколонијалних студија о колонијалном дискурсу (над)моћи, испитујући тезу да је однос између закаснеле империјалне силе попут Немачког царства и Африке представљен као однос који је међу (фиктивним) немачким војницима схваћен као интеракција цивилизованог и примитивног. Африка се као конструкт, попут Оријента, доживљава као идеолошка противтежа и оправдање за колонијалне подухвате, који, између осталог, резултирају ставом да се обојени човек не може поимати као људско биће већ да њиме и његовом територијом треба владати, што ће се анализом истаћи као један од значајних тематских аспеката романа. Кључне речи: Африка, немачке колоније, постколонијализам, Хереро, Шлинк Немачко царство се 1884. године, након дужег периода заостајања за европским империјалним силама, придружило колонијалним подухватима са задатком ширења својих територија 1 . Период с краја деветнаестог и почетка двадесетог века био је плодоносан за интелектуалне расправе дискутабилног идеолошког карактера те су у контексту сусрета с Другим отеловљеним у афричким народима дошле нарочито до изражаја теорије социјалдарвинистичког усмерења или пак злоупотребљене геополитичке теорије о Lebensraum-у Фридриха Рацела (Friedrich Ratzel), које су искоришћене као основа за став да борба за животни простор оправдава истребљење других народа. Омогућиле су стога оправ-1 Немачко царство освајало је своје колоније следећим редоследом: Немачка југозападна Африка (1884), Того (1884), Камерун (1884), Источна Африка (1885), а потом и ван Африке: Немачка Нова Гвинеја и Немачка Самоа у Пацифику (од 1884) и три кинеска града уступљена Немачком царству на управљање (1888).
Почерк «насталик»: прошлое и настоящее
Handwriting "nastaleeq": Past and Present The article deals with the foundation and establishment of the Iranian calligraphic handwriting nastaleeq, special attention is paid to the state and the spreading of the handwriting in present, as well as its adaptation to the latest technological developments.
Култура сећања на српске неимаре новијег доба, Наслеђе XXV, Београд 2024: 161-180.
У оквиру организоване културе сећања на ликовне ствараоце у Србији, неимарима новијег доба се придаје најмања пажња услед недовољно развијене свести о уметничкој вредности њиховог рада. Због техничко-научне природе своје професије и превелике дистанце од јавности, са закашњењем су препознати као респектабилни културни прегаоци. Порасту пажње допринела су разграната научна истраживања и активнија улога грађана у политици заштите градитељског наслеђа, што је резултирало подизањем првих спомен-биста, спомен-плоча и фигуралних споменика, отварањем спомен-соба, давањем назива улица и стручних награда по њима и проширењем листе заштићених ауторских објеката. Обележавају се и јубилеји заслужних градитеља, стручних установа и удружења, као и архитеката из других делова некадашње Југославије и иностранства који су на простору Србије оставили траг. И поред видног напретка, архитектонском огранку културе сећања недостају организациона кохезија и критериолошка доследност, као и дугорочан развојни концепт који је изостао у недавно усвојеној Националној архитектонској стратегији (2023-2035).
Минеј (рукопис бр. 391) из старе збирке Народне библиотеке у Београду, данас у Дебрецину
Црквене студије, 2023
Рукопис који се данас чува у библиотеци Реформаторског колегијума у Дебрецину у Мађарској пре Првог светског рата је припадао збирци Народне библиотеке у Београду, имао је сигнатуру 391, а кратко га је описао Љубомир Стојановић (1903). Рукопис је нестао приликом евакуације највреднијег дела рукописног фонда 1915. године. Не зна се како је доспео у посед поменуте установе. Овај рукопис је празнични минеј који садржи свега двадесет служби, углавном Христо-богородичним празницима и неколицини најпоштованијих светаца православне цркве. У минеј су уметнуте и четири службе из Цветног триода. У раду је анализиран састав појединих служби из минејског дела рукописа, утврђен је њихов састав и литургијске одлике. На основу анализе структурних одлика појединачних служби, као и палеографских одлика рукописа у целини, мислимо да има доста основа да се писање овог минеја смести у другу четвртину XIV столећа.
Српски језик, књижевност, уметност : зборник радова са XVIII међународног научног скупа одржаног на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (27–28. октобар 2023). Књ. 2, 2, Старост, 2024
Арно Гајгер (1968), један од најзначајнијих гласова савремене аустријске књижевне сцене, приповеда у роману Прича о старом краљу који није могао пронаћи свој дом (2011) о трећем добу живота свог оца, Августа Гајгера, који већ скоро две деценије болује од Алцхајмерове болести. Као неговатељ свог оца, он је пред изазовом савладавања свих потешкоћа које старост и деменција носе са собом, а која значајно утичу како на боле сника тако и на његово окружење. Гајгеров роман у коме је приказано како он урања у свет свог старог и дементног оца и у њему уместо очекиване празнине открива богатство и виталност духа представља сагу написану са циљем да живот у старости, као и болести које прате ово доба, буду представљени афирмативно, као саставни део животног циклу са, а не као губитак личности и умањење квалитета живота. У фокусу овог рада налази се језичко и мотивско раслојавање одабраног корпуса са циљем освешћења постојећих представа о старачкој деменцији .
Путями памяти: идентичность и паттерн прошлого в работе Х. Амирхана «Таварих-е Булгарийа
By Ways of Memory: Identity and Pattern of the Past in H. Amirkhan's “Tawarikh-e Bulgharia”, 2022
The article presents the thoughts of one of the fi rst Tatar historians Husain Amirkhan (1814–1893) about the historical genealogy of the Muslims of the Volga-Urals and the Muslim tradition of the region as a whole. The original text, in many respects, conducts a dialogue and opposes the work of Hisamuddin Muslimi with the same title dated by the end of the 18th and beginning of the 19th centuries. Accents, in the form of the author’s historical memory, comply to the system of values in which the author was formed as a person, as an alim, as a historian. The perception of the past and the historical genealogy of one's people refl ects the fi rst attempt at a systematic analysis outside the methods of modern knowledge. H. Amirkhan calls his contemporaries “Muslims”, the word “Tatars” appears in the sections about the origin of the Bulgars and in the story about the history of Kazan after joining Russia. The existence of Islam and its history become the main context of the “stories” of the region, the author absorbs and adapts local stories within the history of the Muslims of the Volga-Urals. This is refl ected in the use of shajara and the history of settlements. H. Amirkhan uses texts that were the part of the local tradition of historical writing, while actively engaging in polemics with them. Following the logic of written and possibly oral sources, the author most loyally and ethically presents a consistent and chronological narrative about the past of the Muslim population of the Volga-Urals and of the region as a whole. A created pattern of perception of the past, which, with certain assumptions, exists to the present.
Література і / як пам’ять: погляд на місця пам’яті в сучасному українському історичному романі
2019
Розглянуто концептуальне наповнення поняття «місце пам‘яті» й простежено його еволюцію та взаємозв‘язок з мистецтвом пам‘яті та політикою пам‘яті. На цій теоретичній базі проаналізовано романи Оксани Забужко «Музей покинутих секретів» та Юрія Винничука «Танґо смерті». Виокремлено основні згадки про матеріальні та функціональні місця пам‘яті у творах, вказано на важливість їх включення в сучасний український текст та важливість відповідного їх осмислення. Проаналізовано можливості літератури у студіях про пам‘ять та підсумовано, що вона може бути як засобом для пам‘яті, так і об‘єктом студій про неї.
За един идеализиран отминал свят в модерната литература
Балканистичен форум, 2018
Abstract: This paper starts with comparing three key texts from European literature from the first half of the 19 th century-Buddenbrooks (1901) by Thomas Mann, The Gerak Family (1904/7, 1911) by Elin Pelin, and The Leopard (Il Gattopardo) (1958) by Giuseppe Tomasi di Lampedusa. There are all dedicated to the downfall of socially elevated families, presented with empathy by the writers. Apart from the obvious differences, one can trace several interesting common features that can have similar social, cultural, and even political motivation. The image of the patriarchal idyll that was questioned by some others authors here is interpreted as 'imagined', as a type of criticism of the modern times a nostalgic / retro-utopian; some national and regional (Balkan) specific features are traced, which are also problematic or 'imagined'. The paper analyses the underlying ideas of the literary text in the perspective of the evolution of the social ideas from that time and seeks some kind of proximity between the Bulgarian short novel and the Agrarianism, a trend of thinking and political activism popular at that time. This proximity was neither deliberate, nor a form of direct political engagement of the author, but was later used in some interpretations, and is still a critical part of a retro-utopian trend of thinking in Bulgarian culture.