Vladimir Umeljić. „JEZIČKO-FILOZOFSKA TEORIJA DEFINICIONIZMA I DUHOVNO SUICIDNO PORICANJE EGZISTENCIJE ISTINE", Serbian Studies Research, vol. 9, no. 1, 2018, 189-218. (original) (raw)
Related papers
This paper offers new Slavic еtymologies for a few SCr. words which have hitherto been considered Grecisms: 1. Maritime ichthyonyms androga, jandroga „Pleuronectes flesus“ are related to a number of similar freshwater ones, jandruga, jandrčič, etc. and then interpreted as continuations of Psl. rudr-Qga, rather than loans from Gk. ouranoskopos . 2. The provincial verb badati „to walk quickly making small steps“ is related to the domestic one badati „to prick“, and not to Gk. badizo. 3. Freshwater ichthyonym koravica is much more likely to be a derivative of SCr. kora „crust, skin“ than a loan from Gk. karavos, karavis.
Сажетак: Стриктно синхронијски говорећи, синтакса савременог српског језика дозвољава да предикати неких клауза имају двојаку допуну: или је – са једне стране – то допуна која не садржи информације о граматичком времену, лицу и броју (увек формирана око глагола у инфинитиву), или је – са друге стране – то допуна која садржи све те информације (увек формирана око глагола у презенту). Ова друга допуна, без изузетка, увек садржи и свезицу да које у првој допуни, опет без изузетка, никада нема. Овај добропознати феномен српске синтаксе овде је анализиран као пример такозване уникатне контроле. Да би се синтакса овог феномена што боље разумела, у анализи су свесно занемарени дијалекатски, регионални, социолекатски, идиолекатски, семантички и прагматички фактори. Теорија се заснива на резултатима теренског истраживања обављеног на територији града Београда у лето 2004. године. Према тим резултатима, један синтаксички фактор заиста одређује која ће се допуна појавити у конструкцији главна клауза [допуна]. Тај фактор је постојање контролора допуне у синтакси главне клаузе: X((α)) ГЛАВНА КЛАУЗА (Yβ) [((α))/(β) ДОПУНА]. Кључне речи: синтакса, српски језик, допуна, инфинитив, презент, уникатна контрола 1 bojan@uw.edu (Bojan Belić, University of Washington – Seattle, Department of Slavic Languages and Lit-eratures, United States of America) 2 Делови овог рада представљени су на две конференције: The Fifteenth Biennial Conference on Balkan and South Slavic Studies (University of California, Berkeley, CA, USA) и 42. Међународни научни саста-нак слависта у Вукове дане (Филолошки факултет у Београду, Београд, Србија). Захваљујем се и једној и другој публици на свим коментарима који су овај рад учинили бољим. Одговорност за све грешке у раду сносим сам.
Апстракт: У роману Проклета авлија Андрић апстрахује нарацију до те мере да она излази из оквира историјског романа, коме по предмету припада, и постаје модеран по-лиморфни омнибус роман надисторијских конотација. Фабула је сачињена од два нара-тивна сижеа, оба из времена отоманског царства, али два сасвим одвојена сижеа: први чи-не упорни покушаја принца Џема да свргне султана Бајазита Другог, што су догађаји из 15. века, а други-краће тамновање фра Петра у цариградском затвору, што се догађа у 18 веку. Андрић прави литерарну евокацију на подлози потпуне фактографске веродостој-ности, успевајући да оба наративна тока мотивацијски повеже, али их структурним схе-матизацијама семантички повезује и развија до веома апстраховане нарације којом се те-ма империјалне власти осветљава као општи феномен, то јест, из угла свеколике историје човечанства, и не само историје, но и садашњости, па и будућности. То су такве фигуре и апстракције нарације којима се врши не само уопштавање, већ и транспозиција значења, све до антрополошких, етичких и аксиолошких конотација и импликација. Може се рећи да је основно надахнуће Андрићево, уједно и главни смисао, свих ових семантичких схе-матизација, дистинкција и кристализација у једноме – у тананој катарзи високоестетизо-ваног приповедања, која почиње критичким објекцијама о феномену империјалне моћи, а врхуни епифанијским призивањем човековог еманциповања од те моћи. Кључне речи: слика историјске стварности, империјална моћ, апстраховање нара-ције, надисторијски (антрополошки) контекст, етички и аксиолошки аспект, епифани-ја еманципације 1 stojan.djordjic@filfak.ni.ac.rs (Stojan Đorđić, University of Niš, Faculty of Philosophy, Department of Serbi-an and Comparative Literature, Serbia)
2013
The paper offers an overall view on the significance of Miklosich’s Die türkischen Elemente in den südost- und osteuropäishen Sprachen for the study of the Turkish loans in the Serbo-Croatian language and compares it with his other etymological studies from this perspective. The pioneering character of this Miklosich’s work from the methodological viewpoint is stressed and certain shortcomings and limitations are pointed out. On the basis of the selected Serbian lexical material and several examples of the etymology of Turcisms, the paper shows how and to what extent these studies have been used in later etymological dictionaries. The analysis indicates that even when these Miklosich’s studies are included in the list of the literature of the etymological dictionaries of the Serbian Turcisms, they are usually cited from the second-hand lexicographic sources, therefore their material and etymological explanations are not entirely incorporated in these dictionaries.
St Justin the New (Popovic) on the Mystery of Personhood (in Serbian)
St Justin the New on the Mystery of Personhood This paper seeks to explore in a preliminary manner the range of Justin Popović’s early works with the special focus on the issue of person and personhood. The scrutiny of the mystery of person and personhood is without doubt an issue that may gather together different aspirations of entire Orthodox theology of the twentieth century. This issue is often associated with the contemporary Orthodox thinkers such as the Metropolitan of Pergamon John Ziziulas and Professor Christos Yannaras. However, the problem of personhood played a central role in the thought of Serbian theologian Justin Popović (1894–1979). Popović’s view of personhood, especially in his early works, is a creative synthesis of Russian religious thought of the nineteenth and early twentieth century and patristic, primarily, ascetic worldview. Abba Justin is linked to Russian religious thinkers of his time by the same questions, issues and aspirations, but not necessarily by the same responses to these questions. He merges sometimes abstract and romanticized Russian philosophical and theological thought with the ascetico-patristic tradition. Therefore, he offers the spiritual and ascetical insights of the Fathers of Syrio-Egyptian deserts as a solution to the problems of the Europeans at the beginning twentieth century. The mystery of personhood in his work is manifested through the mystery of human infinity, the mystery of human love and the mystery of sobornost or catholicity.
Кант, идентитет и Aufklärung (in Serbian) / Kant, Identity and Aufklärung
Апстракт: Како се конституише идентитет кроз писање? Овај рад тематизује Кантов текст Was ist Aufklärung покушавајући g да смисао текста савија у новом правцу. Помоћу херменеутике демузеализације текст тежи ка томе да отвори пут новој интерпретацији која ће се концентрисати на улогу аутономије гласа и писма у Кантовом схватању Aufklärung-a. Много пажње ћемо посветити питању друштвене интерсубјективности, са посебним освртом на разлику приватног и јавног. Кључне речи: Кант, Aufklärung, аутономија, глас, писмо, g g идентитет, интерсубјективност SINTEZIS I/1 (2009) ИДЕНТИТЕТ Марк Лошонц/ КАНТ, ИДЕНТИТЕТ И AUFKLÄRUNG 83-94 SINTEZIS I/1 (2009) ИДЕНТИТЕТ SINTEZIS I/1 (2009) ИДЕНТИТЕТ Summary Mark Losonsz Kant, Identity, Aufklärung