“Dostoevsky, Faith and Christianity: On occasion of the 200th anniversary of the writer’s birth and 140th anniversary of the writer’s repose”, Тhe Church: Calendar of the Serbian Patriarchate (2021) 113-122 [Serbian] (original) (raw)

Summary: Оn the occasion of the jubilee year, the author summarizes Dostoevsky’s attitude towards Christianity and faith, reflecting on the “damned” questions that Dostoevsky dealt with in his works, such as the meaning of suffering and evil, the issue of reforming society and the individual, and the existence and justification of God. He thematizes the spiritual – to wit, the Christological and ecclesial – solution of these questions in Dostoevsky’s work, as well as the presence of a certain Christian typology of character regarding the protagonists of Dostoevsky’s novels. This enables an affirmative but measured assessment of those approaches that regard the presence of Christ and Orthodox spirituality in the opus of Dostoevsky as either secondary or irrelevant in relation to other dimensions, contents and aspects: those approaches that, for example, persist in an immanentist-critical approach to Dostoevsky’s work, in the name of theoretical-literary, philosophical-existential, deep-psychoanalytic or comparative-cultural analyses and reflections. In addition to the polyphony and non-completability that Bakhtin legitimately insists on, the author shows it is important to keep or appropriate what one may call symphony and perfectability. The latter above all signify the fundamental harmony (συμφωνία), or moments of harmony, of Dostoevsky’s faith in Christ as the God-man with his own soul. Dostoevsky’s works testify that the leitmotifs of Christian themes in these works are due not only to “some voices” of “some heroes” but, rather, that in them (and above them) the voice of the author — Fyodor Mihailovich is noticeable, as much as the voice of God through him. Seen from this perspective, which as a vertical intersects the horizontal (Bakhtin’s) perspective, and which (despite its transcendent origin) is no less immanent than the horizontal one (in its own specific way), it imposes itself not only as legitimate but as illuminative (based on the faith of both reader and writer) to affirm a Christian interpretive strategy as the deepest horizon of contextualization of Dostoevsky’s work: followed in fact by many Dostoevskian scholars of Orthodox provenance: from Bulgakov through Berdyaev to Popović and Evdokimov, and others. Certainly, in reading Dostoevsky, as on a chess-board, readers become participants in the intertwined open drama of the novel. Nevertheless, the possibility must be taken into account that this participation, under the presupposition of an act of personal faith illuminated by the Spirit, is at the same time an act of participation in the life of faith of both: Dostoevsky and ourselves — in the one Jesus Christ. No matter how enlightening, the interpretation of Dostoevsky’s work cannot be reduced to a discussion of the theoretical-literary, compositional or character-psychological aspects of his novels, or to other “immanentist” theorizations. The deepest interpretation of Dostoevsky’s personality, opus and creativity – in the spiritual sense – is openned by the Christological hermeneutic framework given through his experience of the (Orthodox) Church. After all, the discovery of the dialogical structure of the novels and the non-completability of the characters coincides with the dialogue with Dostoevsky and his heroes as personalities who, as “images of the living God”, attain or can attain perfectability through faith and life in the Son of God, Christ, whom Dostoevsky unequivocally confessed as the irreplaceable and primary meaning of life. Key words: Dostoevsky, Christianity, faith, immanent critique, transcendent critique, dialogical polyphonic structure, Christological hermeneutical reading Апстракт: Поводом године јубилеја, аутор се осврће на однос Достојевског према хришћанству и вери рефлектујући „проклета“ питања којима се Достојевски бавио у својим делима, каква су питање смисла страдања и зла, питање реформе друштва и појединца, и питање постојања и оправдања Бога. Он тематизује духовно – христолошко и црквено – решавање тих питања у делу Достојевског, као и присуство извесне хришћанске типологије карактера протагониста романа Достојевског. То омогућује афирмативну али одмеравајућу оцену оних приступа који су у делу Достојевског присуство Христа и православне духовности видели или као другостепено или као ирелевантно у односу на друге димензије, садржаје и аспекте: приступа који су, рецимо, истрајавали на иманентистичко-критичком захвату у дело Достојевског а у име теоријско-књижевних, философско-егзистенцијалних, дубинско-психоаналитичких или компаратистичко-културолошких анализа и рефлексија. C Уз полифоничност и недовршивост на којој легитимно инсистира Бахтин, показује аутор, битно је да задржимо или укључимо и оно што можемо назвати симфоничност и усавршивост. Потоње пре свега означава темељну усаглашеност (συμφωνία) вере Достојевског у Христа као Богочовека са сопственом душом. Дела Достојев¬ског сведоче како лајтмотиви хришћанских тема у тим делима нису само „неки гласови“ „неких јунака“ него да је у њима (и поврх њих) приметан и глас аутора — Михајла Фјодоровича, колико и глас Бога преко њега. Гледано из те перспективе, која као вер-тикална пресеца хоризонталну (бахтиновску) перспективу, и која (упрскос свом трансцендентном пореклу) није мање иманентна од хоризонталне (али на свој специфичан начин), намеће се не само као легитимно већ као битно да се, на основу вере и читаоца и писца, афирмише хришћанска интерпретативна стратегија као онај надубљи хоризонт контекстуализације стваралаштва Достојевског, којим су узорито корачали многи теолози достојевскиолози православне провенијенције: од Булгакова преко Берђајева до Поповића и Евдокимова, и других. Свакако да у читању Достојевског, као на шаховском пољу, читаоци постају учесници испреплетано отворене драме романа. Међутим, мора се уважити могућност да је то уче-ствовање, под претпоставком чина личне вере обасјане Духом, уједно чин партиципације у животу вере и Достојевског и нас самих: у једном Исусу Христу. Ма колико била обасјавајућа, интерпетација дела Достојевског не може се свести на расправу о теоријско-литерарним, композицијским или карактерно-психолошким видовима његових романа, или на друге „иманентистичке“ теоретизације. Најдубље тумачење личности, дела и стваралаштва Достојевског – у духовном смислу – даје христолошки хермененутички оквир задат преко његовог опита православља и Цркве. Уосталом, откриће дијалошке структуре романа и незавршивости ликова (децентрираност) коинцидира дијалогу са Достојевским и његовим јунацима као личностима које, као „образи Бога живог“, усавршења могу задобити или задобијају вером и животом управо у Сину Божијем Христу (рецентрираност) којег је Достојевски недвосмислено исповедио као ничим замењив а примарни смисао живота. Кључне речи: Достојевски, хришћанство, вера, иманентна критика, трансцендентна критика, дијалошка полифона структура, христолошко херменеутичко читање