Vreme Iz arhiva Na Torlaku ispovest jednog vojnog sudca (original) (raw)

Odbrana Beograda iz jeseni 1915, još za vreme rata, shvaćena je kao jedan poseban deo srpskog ratnog iskustva. Bio je to događaj sasvim novog tipa za Balkansko ratište. Fanatičan otpor branilaca, protivnička kolosalna artiljerija, urbani ambijent i masa civila zatečena na liniji fronta, predstavljaju samo ugrubo konture ovog istorijskog događaja. "Politika" je u januaru 1920. godine objavila svedočenje jednog sudskog kapetana XIII pešadijskog puka, potpisano samo inicijalima: Drag. M. St. Teško je naći slično svedočenje o Prvom svetskom ratu. Malo je autora koji su tako otvoreno pisali o strahu, o nervnoj napetosti i rastrojstvu na frontu. Njegovo svedočenje pokreće niz pitanja o posledicama rata na pojedinca. Kapetan je najverovatnije opisao situaciju na Torlaku 10. i 11. oktobra 1915. godine i borbe srpskog XIII pešadijskog puka protiv daleko brojnijeg neprijatelja. Dakle, Beograd je bio izgubljen, ali se žestok otpor nastavio na beogradskog periferiji i tako je bilo još nekoliko dana dok se dve armije nisu dovoljno udaljile jedna od druge. Dr Danilo Šarenac, Nemanja Kalezić (Oprema teksta je redakcijska) VREME 1575, 11. mart 2021. / MOZAIK Iz arhiva: Na Torlaku, ispovest jednog vojnog sudca ..."Mislio sam da o ovoj stvari nikome ne kažem ni reči, jer to što sam ja proživeo čisto je moja stvar i samo se mene tiče. Ja nisam ratnik, niti se od mene tražilo da pokazujem svoje junaštvo i hrabrost, pa se sa njim nisam nikad ni razmetao. Bio sam sudac u puku i ulazio iz rata u rat kao sudac, izbegavajući ne samo da vidim sve grozote njegove nego i da ih čujem. Slabih sam nerava i sve su me nesreće našeg puka uvek toliko uzbuđivale da sam više puta odležao ni sam ne znajući od kuda mi bolest dođe." Tako mi jedne večeri u izgnanstvu poče pričati sudac moga puka kad mu ja pomenuh strahote koje smo proživeli braneći 1915. godine Beograd. "Kao što ti rekoh, nastavio bi da sam se rešio da ćutim, ali bio menjam svoju odluku. Tumači sve to kako hoćeš, smej mi se, sada mi je sve jedno. Ja ću biti iskren, i ako što prećutim Bog me ubio." Sećam se da sam ja sa pukovskom komorom ostao kod mehane "Trešnje" na Kovioni, kad vi sa pukom iskrcani u Ripnju žurno odoste na Torlak u pomoć skoro uništenoj Beogradskoj Odbrani. Odmah sutradan po odlasku vašem naredi mi komandant pismeno da i ja dođem na Torlak. Šta ću mu tamo, nisam znao, i još manje sam znao šta je kod vas. Odmah po ručku, dignem se, strpam u džepove moje zakone i nekoliko tabaka hartije pa hajd polako ka Torlaku, drumom što vodi ispod Avale. Pažljivo koračam po blatu podštapajući se svojim štapom i nikako da se pomirim sa samim sobom. "Eto, govorim sam sebi, došao je dan da đavola tražiš. Puk ti je sto puta valjda bivao u borbi, ali se ti nisi interesovao njegovim podvizima. O tome su uvek vodili brige komandanti, ađutanti i mitralježdžije. Tvoje je bilo da sudiš i da sediš s mirom u trupnoj komori." Koračam i neprestano se ubeđujem da sam ja i danas onaj isti čovek, koji i pre, bez ikakvih novih patriotskih uzbuđenja, i da ovo danas što radim mora da je čista radoznalost, da preko brega zavirim i vidim svoj Beograd. U varoši imam malu kućicu, malu ali za mene milu što sam u njoj rođen, u njoj odrasao i proveo toliko i toliko godina. Ona se sa Torlaka dobro vidi. Ko zna? Može biti nije porušena od bombardovanja, niti da je požar zahvatio. To sam želeo znati, i to je dovoljno bilo da ne grdim sebe, čak šta više da se počnem gorditi na ovu drsku posetu. Inače da nije toga bilo, našao bih sto razloga i sto nagovora da po pozivu komandantovom ne odem. BIJU PA SATIRU Kad obiđoh Avalu, preda mnom se pojavi strahovit crn oblak na mestu gde sam trebao da ugledam Torlak. Gruvanje više nije udaljeno već mi od njega igraju bubne opne i drhti zemlja pod nogama. A kroz crni oblak sijaju munje kao u najburnijoj noći. Počinjem osećati strahotu položaja onih koji su tamo. Koračam lagano i premišljam se treba li da istrajem do kraja u svojoj nameri. Već se kolebam. "Idi natrag, čoveče, govorim sebi, tvoje mesto tamo nije." Odjednom preda me ispada gomila oficira koji žure drumom. Napred je jedan đeneral.-Kuda ćete vi, gospodine kapetane?-pita me sa neke visine, bez sumnje da mi ne bi dao da o njima razmišljam.-Idem na položaj, gospodine đenerale!-Kakav položaj? Šta ste vi?-pita me još oštrije.-Gospodine đenerale, ja sam sudac i pozvan sam od komandanta moga puka...