M. Ракоција, Тајна мермерне статуе рановизантијске царске жене из Ниша, Међународни научни скуп Ниш и Византија XX, Ниш 2022, 59-72. (original) (raw)

М. Ракоција, О рановизантијским јонским импост капителима из Богородичине цркве у Куршумлији, зборник радова са научног скупа: 825 година пострига свете Анастасије – манастир Пресвете Богородице у Куршумлији, 26-28. новембар 2021. године, Ниш 2022, 113-135.

М. Ракоција, О рановизантијским јонским импост капителима из Богородичине цркве у Куршумлији, зборник радова са научног скупа: 825 година пострига свете Анастасије – манастир Пресвете Богородице у Куршумлији, 26-28. новембар 2021. године, Ниш 2022, 113-135.

"Први споменик последњег цара: спомен-биста Карла I у Великом Бечкереку", Грађа за проучавање споменика културе Војводине XXXIII, Нови Сад 2020, 183-194.

Грађа за проучавање споменика културе Војводине, 2020

Рад говори о настанку и нестанку споменика посвећеног последњем хабзбуршком цару и владару Аустроугарске монархије Карлу I (1887–1922), који је свечано откривен у Великом Бечкереку у јеку Првог светског рата (1917). Ово је, по свему судећи, био први споменик посвећен Карлу у читавој Угарској, а последњи јавни и, сасвим извесно најкратковечнији споменик подигнут у Великом Бечкереку у аустроугарском периоду. Настао је на иницијативу војника 12. царског и краљевског пешадијског пука који је у то време био стациониран у граду, а по замислима мађарског вајара Ђуле Еребића Зомборског (мађ. Zombori Erebits Gyula, 1889–1968), који је служио у том пуку. Еребић је касније емигрирао у Сједињене Америчке Државе где је изградио завидну уметничку каријеру под именом Џулијус Ербит. Споменик последњег хабзбуршког владара откривен је у време када је Аустроугарска већ увелико била у стању потпуног војничког и друштвеног расула, уз тињајуће незадовољство Банаћана животом у ратним условима, омразу према Карлу и његовој супрузи царици Зити, те у тренутку када је овај пар већ започео тајне преговоре о сепаратном миру Аустроугарске са силама Антанте. О самом споменику се мало тога зна: сачувана је тек једна његова фотографија, објављена у будимпештанском листу "Вашарнапи ујшаг", уз неколико новинских прилога који најављују и описују његово откривање. Његова судбина је непозната, а највероватније је била истоветна судбини других спомен-обележја и јавних симбола у граду који су по завршетку Великог рата постали национално неприхватљиви и неподобни и као такви уклоњени из јавног простора.