Market economy Research Papers - Academia.edu (original) (raw)

U tekstu se sociološki analiziraju, pojašnjavaju i opisuju osnovni tokovi privatizacije i tranzicije Srbije tokom poslednje dve decenije. Posebno se prati proces dezintegracije radničke klase i njeno pretvaranje u osiromašenu i marginalnu masu najvećnih gubitnika tranzicije. Tu su i osvrti na karakteristike starih/novih ekonomskih elita, odnos vladajućih i opozicionih partija prema privatizaciji i radnicima. Na primeru radničkuih štrajkova se ukazuje na razmere atomizacije radničke klase, i odnos ignorancije od strane vlasti i ekonomske elite. Na delu su procesi tzv. prvobitne akumulacije kapitala i stvaranja kapitalizma periferije. Srž tih promena čini promena vlasničke strukture, tj. privatizacija društvene svojine. Ona je okosnica šireg procesa-tranzicije, koja je jednostrano i pogrešno svedena na privatizaciju. INSTITUCIONALNI MODELI PRIVATIZACIJE U SRBIJI Pravna i stvarna " demontaža " samopupravljanja u Jugoslaviji i Srbiji započeta je izmenama Zakona o radnim odnosima krajem 1988. godine. Ovo je konkretno značilo odbacivanje uloge radničkih saveta, profesionalizaciju funkcije upravljanja, oličenu u većoj slobodi delovanja direktora preduzeća. Društvena svojina je izgubila primat nad ostalim oblicima svojine, a radnici više nisu bili jedina legitimirajuća grupa za opstanak elita na vlasti. Elementi tržišnog privređivanja već su pre toga bili prisutni, posebno osnaženi propisima i kampanjama o značaju " male " privrede i mešovite svojine. Sve što je kasnije došlo, od izmena Ustava SFRJ, saveznog i republičkih zakona o transformaciji društvene svojine, išlo je u pravcu utiranja puta nastanku kapitalističkog društva. Opšti i najvažniji faktor koji je na to uticao bio je raspad zemlje, ratna dešavanja, internacionalizacija sukoba, stvaranje nacionalnih država i " novih " društava. Ma koliko se novouspostavljene vladajuće elite trudile da se predstave originalne, po rešenjima i ponašanju koje su narodu ponudile one su bile vrlo slične. Radnici kao najmasovnija društvena grupa najviše su trpeli posledice njihovih odluka, od ratnih sukoba, privatizacije, do reformi i (ne)uspešne tranzicije društva. Privatizacija po saveznom i republičkom zakonu s početka devedesetih se nije bitnije razlikovala. Reč je o tzv. " insajderskoj " privatizaciji. Radnim organizacijama i zaposlenima je ostavljena široka mogućnost da donesu odluku o vremenu i načinu privatizacije. Najveći deo kapitala se delio među zaposlenima i bivšim radnicima. Potom su na red dolazili državni fondovi (penzioni, za nezaposlene i sl.). Prodaja, dokapitalizacija i restrukturiranje su postupci koje je predviđao republički zakon. Pošto se sve to dešavalo u vremenu masovnog gubitka posla i zajedničkog tržišta, hiperinflacije i siromašenja stanovništva, to je nedostajalo finansijskih sredstava da se obavi šira privatizacija. Radnici su dobili besplatne akcije, kojih su se kasnije brzo oslobađali prodajom po niskim cenama. Godine 1994. došlo se na ideju da se isprave " nepravde " , tj. da se preispita dotadašnja privatizacija. To je učinjeno uredbom vlade Srbije, koja je praktično poništila raniju privatizaciju društvene svojine. Umesto 44% privatnog kapitala njegov udeo nije više prelazio 4%! Najveća šteta naneta je radnicima, jer oni više nisu posedovali ni akcije, a ni sigurna radna mesta. Najveću korist imali su ljudi iz " senke " , najbliži centrima političke moći. Oni su u međuvremenu obavljali " skrivenu " , ili " spontanu " privatizaciju. Prema istraživanjima Slobodana Vukovića najvažniju ulogu imali su direktori preduzeća, ali i pojedinci iz privatnog sektora. Na razne načine oni su " tunelovali " sredstva i usmeravali ih u firme registrovane na