Orbital/Celestial Mechanics Research Papers - Academia.edu (original) (raw)

После 410 година од фомулисања и објављивања (у Astronomia Nova, 1609) Кеплерове Једначине, која повезује екцентричну (и, посредно, праву) аномалију планетарних путања са униформним током времена, у складу са његовим Другим законом Површине, у раду се сагледавају са тим повезане изгледне недостатности основа орбиталне механике и динамике, проузроковане изостајањем Кеплерових пратећих физикалних промишљања, а које се реперкутују на: ослањање на такозване Инваријанте - Прве интеграле Енергије и Момента Количине Кретања, имплицитну Конзервативност, канонички формализам и свеприсутност Принципа Симетрије, као и суштинско недостајање експлицитне центрифугалне силе и њено надомештање фиктивном. Даје се приказ Кеплерових настојања и постигнутих резултата, као и њгове кључне позиције у историјском развоју механике, физике, астронимије и астрофизике, као и науке уопште - кроз увиде у одграњавање развоја науке преко Њутна (уместо преко Декарта и Лајбница), некомплентну подударност његових физикалних разматрања и коначно формулисаних закона, као и парадоксалности које се огледају у незадовољености како Првог интеграла (енергије), тако и Другим законом имплицираном непостојању трансферзалног убрзања. У прилог исправности запостављеног правца развоја и фундаменталности Кеплерових увида у потребу постојања како привлачних, тако и одбојних интеракциа орбиталних тела и централног тела – Сунца, реафирмише се Кеплер-(Ј)Ермаковљева нелинеарна диференцијална једначина другог реда и њена адекватност за феноменолошко моделирање динамичких интеракција на свим ‘скалама’ природе: уз кратак осврт на “Општу Етеродинамику” В.А. Ацјуковског, као основу за баштињење и оправданост увида/резултата Декарта, Лајбница, Бошковића, Даламбера, Енгелса. Х. Страхеа, М. Петровића, М. Миланковића, П. Савића и В. Вујичића, и концепт Велике рециклаже. Abstract in English: After 410 years of the formulation and publication (in Astronomia Nova, 1609) of the Кеpler’s Equation, which relates the eccentric (and, intermediately, the true) anomaly of the planetary trajectories to the uniformly flowing time, in accordance with his Second (surface) law, in this paper are perceived with it connected certain deficiencies of the orbital mechanics and dynamics, caused by absence of the Kepler’s accompanying physical considerations, and which are repercuted in: reliance on the so-called Invariants – the First integrals of Energy and of the Angular Momentum, implicit Conservativity, canonic formalism and omnipresence of the Symmetry principle, as well as the essential lacking of the explicit centrifugal force and its substitution by the fictive one. It is given а survey of the Kepler’s strivings and the results attained, as well as of his key role in the historical development of the mechanics, physics, astronomy and astrophysics, and the science in general – through insights in the branching of the science development over Newton (instead over Descartes and Leibniz), incomplete congruence among his physical considerations and the ultimately formulated laws, as well as the paradoxality reflected in the lack of fulfillment of the first Energy integral, and also of the non-existent transverse acceleration implied by the Kepler’s Second law. In support of the justification of the neglected development direction and the fundamentality of the Kepler’s insights in the need for both the attractive an repulsive interactions of the orbital and central body – the Sun, the Kepler-Ermakov second order non-linear differential equation has been reaffirmed along its adequacy for the phenomenological modeling of dynamic interactions on all the ‘scales’ in Nature: with brief reference to the “General Aetherodynamics” of V.A. Atukovsky, as the basis for reuse and justification of insights/results of Descartes, Leibniz, Boscovich, D’Alambert, Engels, H. Strache, M. Petrović, M. Milanković, P, Savić and V. Vujičić, along the concept of Grand recycling.