НАДГРОБНИ НАТПИС ПЕТРА, ЂУРАШЕВОГ СИНА (1473) ИЗ ЗДРАВИЊА КОД КРУШЕВЦА И ВУКСАНА (1526) ИЗ БЕЉИНЕ КОД БАРАЈЕВА (original) (raw)
Related papers
Баштина 56, Приштина Лепосавић
Центар за митолошке студије Србије Рача-Крагујевац РАЗМИШЉАЊА ПОВОДОМ ИЗГУБЉЕНЕ НАДГРОБНЕ ПЛОЧЕ СРПСКЕ ПРИНЦЕЗЕ БРНЧЕ, ЋЕРКЕ КРАЉА УРОША I И ЈЕЛЕНЕ КОМНЕН КУРТНЕ АНЖУ Апстракт: Проспекцијом натписа надгробне плоче из цркве манастира Кастаљана на планини Космај, из 1303-1306. године, која се односи на принцезу Брнчу, ћерку краља Уроша I и сестру краља Милутина, као и извора, сазнања и до данас постављених хипотеза, које се односе на њу и њену мајку Јелену Комнен Куртне Анжу, приступило се оцени валидности истих и износи нова биографска слика. Иако Брнча нигде није представљена као монахиња важи претпоставка да се замонашила и да је и она сахрањена у манастиру Градцу, задужбини њене мајке Јелене. Угарски извори сведоче да је краљ Урош имао зета непознатог имена /сина српског великог казнаца/ а Јосиф Троношац да је краљ имао две кћери. Постоји податак да је Брнча била удата за извесног жупана Ђорђа, као и претпоставка да је рођена око 1253. године. Новооткривени натпис на надгробном камену из цркве Св. Ђорђа запустелог манастира Кастаљана на падинама планине Космај код Младеновца сведочи да је цркву саградио краљ Милутин, 1303. године, где је 1306. године сахрањена Брнча а што иде у прилог да се у раду потпуности одбаце недокументоване претпоставке о монашењу принцезе Брнче и сахрани у манастиру Градцу. У раду се поентира да је црква Св. Ђорђа саграђена у земљи која је била у власти жупана Ђорђа и принцезе Брнче, у држави њеног брата, сремског краља Драгутина. До почетка градње цркве Св. Ђорђа је морало доћи пре ратних сукоба између Драгутина и Милутина, 1303-1304. године. А у манастиру Градцу је са мајком Јеленом сахрањена њена друга, замонашена, кћер чије име је остало потпуно непознато.
УКРЕПЛЕНИЯ, ГАРНИЗОН И АРСЕНАЛ ПЕЧЕРСКА И КИЕВО-ПЕЧЕРСКОГО МОНАСТЫРЯ В 1654–1706 гг.
Укрепления, гарнизон и арсенал Печерска и Киево-Печерского монастыря в 1654–1706 гг. // Белгородская черта: сборник статей и материалов по истории Белгородской оборонительной черты. Вып. 8. / редкол.: В.М. Жигалов и др. Белгород, 2023.
После вхождения Украины и Киева в состав России, киевские воеводы периодически предпринимали попытки укрепления Киево-Печерского монастыря и сложившейся вокруг него слободы под названием Печерск. В связи с различного рода военными тревогами туда регулярно посылались на службу контингенты из основного гарнизона Киева. Сами монастырские власти не желали нести расходы по поддержанию оборонительных возможностей монастыря и слободы, в результате чего укрепления ветшали. Предпосылки к коренному изменению ситуации появились в 1706 г. в связи с планами строительства Печерской крепости.
ОД КОСОВСКОГ ЗАВЕТА ДО ЊЕГОШЕВОГ МАКРОКОЗМА ПЕТАР II ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ (1813–2013)
Митрополит Амфилохије (Радовић), Матија Бећковић, Рајко Петров Ного, Иван А. Чарота, Миодраг С. Матицки, Zoran M. Lakić, Љубомир В. Зуковић, Радмило Н. Маројевић, Александар С. Пејчић, Александар М. Петровић, Александар Д. Стаматовић, Ана M. Јањушевић Оливери, Ана M. Мумовић, Звездана М. Елезовић, Анна Д. Алексиева, Бранимир Ђ. Човић, Бранкица В. Поповић, Бранко Б. Брђанин, Бранко Р. Златковић, Валентина Д. Питулић, и други.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА КОРИШКОГ - СИЛАЗАК ВИСИНА
Силазак висина, као мотив библијског порекла, инкорпорира се, на различите начине, у дела српске црквене књижевности. У овом раду, на теоријском плану вођени просторним и временским преплитањима, дефинишемо и објашњавамо силазак висина у Житију Светог Петра Коришког Теодосија Хиландарца. Уочено је да реално, на симболичком плану, објашњава метафизичко, док је присутан уплив метафизичког у реално. Наиме, Петар, током свог земаљског живота, узлази ка висинама (и као анђео на земљи живи), док паралелно висине силазе ка њему. Сам феномен силаска висина тумачи се и преко односа висине – низине. Сама тема представља особеност Житија Светог Петра Коришког, а која пружа могућности и за друге аспекте проучавања.
ПИСМА НА НАДГРОБНИМ СПОМЕНИЦИМА У СЕЛИМА ЉУЉАЦ, КУЗМИЧЕВО И ШКРИЈЕЉЕ (XIX век)
Баштина, 2021
Апстракт: У овоме раду ћемо покушати у главним цртама анализирати писма на старим надгробним споменицима у подголијским селима Љуљац и Кузмичево и упоредити их са нишанима у селу Шкријеље, на обронцима Пештера. Сви споменици који су били предмет ове анализе потичу из XIX века. Основни циљ истраживања представља утврђивање графичких прилика и односа трију писама (ћирилице, старотурског/османског писма и латинице) и њиховог статуса у поменутом периоду. Осим тога, у раду се указује на социолингвистички преглед графичке смене на муслиманским споменицима. У чланку се даје и кратак осврт на антропониме који се јављају на свим надгробним споменицима.
BEHPS, ISSN:2410-1788, Vila do Conde - M. - Ufa, Том 5.№3, Март 2018, 2018
Среди татар Поволжья и башкир Урала есть часть фамилий и кланов, ведущих своё происхождение от ногайцев Приднестровья. Это в частности носители гаплогруппы i2a, но также E1b и других. У башкир представители гаплогруппы i2a встречаются среди таких кланов как кумрук, уран , ельдек, дуваней , у татар это представители фамилий Шакировы, Зариповы, Мухаметьяновы, Набиуллины и другие. Носители гаплогруппы i2a на Урале связаны с переселением ногайцев с Приднестровья, где, к примеру, предки и родственники татар Шакировых i2a-S17250 стали татарами Поволжья и присутствуют также в составе башкирского клана уран. С уранскими башкирами Шакировых объединяет не только наличие общей тамги, но и общей гаплогруппы — i2a. Территория низовьев реки Камы была выбрана ногайцами клана уран неслучайно, дело в том, что это была исконная территория предков уранов — емеков, и, по сути, ураны возвращались с Приднестровья на одну из своих прежних территорий — Прикамье, уже включив в свой состав представителей гаплогруппы i2a с Балкано-Карпатского региона.
НАДГРОБНИ НАТПИС ВОИХНЕ ИЗ КОЊУХА
Апстракт: Надгробни натпис Воихне, дворанина Радовановог, из села Коњух код Кратова објављен је 1905. године, али изглед споменика и текста остали су непознати. Објављује се на основу отиска натписа који је сачуван у Народном музеју у Београду. Описано је место налаза надгробне плоче (Црква Светог Ђорђа), укратко су приказани споменици прошлости у Коњуху (рано-византијско утврђење, црква ротонда). Према облицима слова натпис је датован у почетак осме деценије XIV векa, што је у складу са подацима из дубро-вачких извора о утврђењу Коњух (1372/1373) и српског записа о господину Радовану (1386). Господин Радован и његов дворанин Воихна припадали су земљи и властели обласних господара Дејановића–Драгаша. Кључне речи: старосрпски надгробни натпис, град и дворац Коњух, Воихна, дворанин, господин Радован, властела Дејановића–Драгаша. 1. Место налаза споменика – археолошки трагови прошлости Источно од Куманова, на левој страни Криве реке, на сеоском гробљу села Коњух, на месту названом Селиште, налази се мала полу-сру шена једнобродна црква са припратом, у којој је у поду био узидан велики надгробни натпис дворанина Воихне. Са суседним селом Рударе, и Коњух припада злетовско–кратовском рудоносном базену, где су рани и сложени насеобински развој подстицали потреба за рудама, рударска производња и заштита рудних места. Рудно богатство је као магнетно поље привлачило и усмеравало делатност људи, упоредо су расли мрежа путева, специјализована рударска насеља и уз њих утврђени центри одакле се контролисала рударска производња и убирали порези од добијеног метала и трговачког промета. Са исцрпљивањем рудних лежишта рударска места била су осуђена на брже или спорије опадање и запустелост. На многим богатим рудоносним подручјима запажена је