Strategije konstruisanja Jerusalima u srednjovekovnoj Srbiji (original) (raw)
АРХАИКА/ ARCHAICA , 2020
This paper is dedicated to the find uncovered in a Roman well identified as a grave (G1 295) from the locality Pećine at Viminacium (Serbia). The object is made of animal bone and has a cylindrical body with a V shaped notch carved on the back end. The body continues in the form of a narrow and long pin with circular cross-section. The object was originally published as a tuning peg (key) for string instrument (lyre), however, the author concludes that it actually represents a piece of archery equipment, that is, a nock that was once implanted on the back of the arrow shaft made of reed. Based on the stratigraphy and other finds from the same layer, the bone nock from Viminacium, up to date the only such find in Serbia, is dated in the beginning of the 3rd century AD.
Sirmijumski mučenici i kreiranje identiteta ranohrišćanskog grada
УДК 27-662(37)"03" ; 726.8(497.113)"03/05" ИД 209665548 научни чланак -оригиналан научни рад ЗБОРНИК НАРОДНОГ МУЗЕЈА XXI -2/2014 Историја уметности 25-52 Олга З. ШПЕХАР Универзитет у Београду, Филозофски факултет -Одељење за историју уметности, Београд СИРМИЈУМСКИ МУЧЕНИЦИ И КРЕИРАЊЕ ИДЕНТИТЕТА РАНОХРИШЋАНСКОГ ГРАДА Astra fovent animam corpus natura recepit 1 Апстракт: Римљани су веровали да добробит државе зависи непосредно од колективног изражавања побожности свих њених грађана, а уништавање сваког облика непослушности, па и религијске, постало је из перспективе римских царева 3. века разумљиво, чак оправдано. Тим поводом спроведени су и прогони хришћана, међу којима су најсуровији били они које је у периоду од 303. до краја своје владавине 305. године спровео цар Диоклецијан на територији читавог Царства, па и у касноантичком Сирмијуму. Стварање култова мученика било је међу најважнијим последицама прогона. Места страдања или сахране оних који су изгубили живот због хришћанства постала су и места окупљања читаве заједнице. Изградњом храмова, мартиријума и меморија на сирмијумским некрополама након Миланског едикта 313. године драстично је измењена топографска слика града. Поставши ходочаснички центар, Сирмијум је свој легитимитет међу другим великим градовима Царства заснивао управо на значају локалних страдалника за веру. Кључне речи: касна антика, рано хришћанство, Сирмијум, сакрална топографија, култ мученика, некрополе Након проглашења Миланског едикта 313. године и пораза Лицинија 324. године обележавање гробова оних који су страдали у име хришћанског Бога репрезентативним архитектонским споменицима било је међу прио-1 Текст урезан на гробу епископа града Лиона почетком 6. века. Према: P. R. L. Brown, The cult of the Saints: its rise and function in Latin Christianity, Chicago, 1981, 3.
Синагоге и јеврејско наслеђе у Југоисточној Европи: међународни научни зборник/ уредник Растислав Стојсављевић=Synagogues and Jewish heritage in Southeastern Europe: international scientific proceedings/editor Rastislav Stojsavljević, 2021
Атила Пфајфер, Сомборска синагога, Синагоге и јеврејско наслеђе у југоисточној Европи, уред. Растислав Стојисављевић, Нови Сад 2021, 395-426. (Atila Pfajfer, Nebojša Kartalija, Somborska sinagoga, Sinagoge i jevrejsko nasleđe u Jugoistočnoj Evropi, ured. Rastislav Stojisavljević, Novi Sad 2021, 395-426) На територији града Сомбора јеврејска заједница је присутна од 18. века. Са порастом њене бројности јавила се потреба за организовањем верског живота. После првобитног периода када се верска служба одвијала у импровизованим објектима, половином шездесетих година 19. година саграђена је синагога. Она је представљала центар религијског и културног живота Јевреја овог града. Током холокауста страдао је велики број сомборских Јевреја, што је директно утицало на судбину локалне синагоге. Као верски објекат, егзистирала је до 1947. године, када је прешла у посед државе. Користећи историјске изворе и доступну литературу покушаћемо да прикажемо историјат сомборске синагоге. Сматрамо да историја сомборских Јевреја треба да добије истакнутије место у локалној култури сећања. Надамо се да ће овај рад пружити скромни допринос у том настојању. Atila Pfajfer, Nebojša Kartalija ,The Sombor Synagogue, Synagogues and Jewish heritage in Southeastern Europe: international scientific proceedings, ed. Rastislav Stojsavljević, Novi Sad 2021, pp. 395-426. The Jewish community has been present on the territory of the city of Sombor since the 18th century. With the increase in its number, there was a need to organize religious life. After the original period when the religious service took place in improvised buildings, a synagogue was built in the mid-1860s. It was the center of religious and cultural life of the Jews of this city. During the Holocaust, a large number of Sombor Jews were killed, which directly affected the fate of the local synagogue. As a religious building, it existed until 1947, when it became the property of the state. Using historical sources and available literature, we will try to present the history of the Sombor synagogue. We believe that the history of Sombor's Jews should get a more prominent place in the local culture of remembrance. We hope that this work will make a modest contribution to this endeavor. Link: https://www.arhivvojvodine.org.rs/images/stories/zbornici/Sinagoge-Zbornik.pdf Link: https://www.academia.edu/51340768/Synagogues\_and\_jewish\_heritage\_in\_southeastern\_Europe
Старохришћански грађевински објекти Ниша и околине
Теолошки погледи XLVI, 2013
Го ди на / Vo lu me XLVI Број / Is sue 2/2013, стр. / pp. 467-522. ста ро хри шћан ски Гра ђе вин ски објек ти ни ша и око ли не Ап стракт: У ра ду су об ра ђе ни ста ро хри шћан ски објек ти Ни ша и око ли не, на про сто ру ко ји об у хва та круг преч ни ка око 25 km са цен тром у Ни шу. Реч је оста ци ма цр ка ва, зи да ним гроб ни ца ма ти па хи по ге ум и јед ном мар ти ри ју му. На кон исто ри ја та ис тра жи ва ња и са же тог исто риј ског пре гле да, сле ди по је ди на чан опис ра но хри шћан ских обје ка та, са по да ци ма о њи хо вом по ло жа ју, ар хи тек тон ским и гра ђе вин ским од ли ка ма, де ко ра ци ји, гро бо ви ма и евен ту ал ном по крет ном ма те ри ја лу.
Djurdjevi Stupovi and the Eparchy of Budimlja, ed. B. Todić (Berane-Beograd: Bishopric of Budimlje and Nikšić; Institute of Art History Belgrade; Museum of Polimlje, 2012): 95-107., 2012
The church of St. George in Budimlja is a monument of great cultural significance. It is the mausoleum of one Stephan Prvoslav, judging by his name most likely the first son of Tihomir, the eldest of three brothers of the grand joupan of medieval Serbia, Stephan Nemanja (1113?–1199). In 1219/20, when the Serbian Church became autocephalous in the young kingdom (1217), this royal church became one of the Episcopal sees. Despite the lack of textual sources that would document the architecture of St. George in Budimlja, the architectural design and building techniques of this relatively well-preserved church reveal strong visual and spatial connections with royal foundations in medieval Balkans. Yet no specific churches can be singled as models for St. George in Budimlja, which points to a regional style that blends recognizably Byzantine and Romanesque features as a product of building workshops whose members were trained to build in stone and use Romanesque architectural decoration but also were capable of using Byzantine spatial models. This can be exemplified by the dome on pendentifs that uncharacteristically rises high above a rectangular bay and is built in stone. The thick masonry and inner narthex flanked by prominent twin towers, which were replaced by an axial bell-tower, alluded to urban architecture. Most likely such generic architecture alluded to the concept of civitas and to dynastic and religious identity in a very broad sense. However, the architectural study of the dome and nartheces compared with those at other preserved Serbian medieval churches — and above all Ss. Peter and Paul, St. George, Pridvorica, Morača, and Žiča in the district of Ras, St. Peter in Bijelo Polje in Zahumlje, and St. Luke in Kotor — reveals that the main part of the church including its inner narthex may be dated to the period between the 1170s and 1190s, while an outer narthex was most likely already built in the 13th century but certainly by the 1340s. The spacious inner and outer nartheces that more than double the size of the main church proper can be related additionally to the building trends in Serbian and Byzantine architecture of the 12th and 13th centuries. These large nartheces at St. George in Budimlja allowed for extensive monastic use and liturgical celebrations, including Easter, the most important Christian Orthodox feast, as well as for the congregation of the laypeople. Similarly, the bell-tower can be understood not only in the context of liturgical and monastic services but also as a symbol of the city.
Оснивање и континуитет у развоју градова на тлу Србије од антике до средњег века
Урбанизација у Источној и Југоисточној Европи, 2019
Урбана цивилизација развијала се континуирано од римског, преко средњовековног периода до савреманог доба. У овом раду приказан је развој првих градова на тлу Србије подигнутих у доба Римљана уз мрежу путева, као ослонац њихове власти. Насупрот томе, у средњем веку је постепено дошло до децентрализације. Након периода миграција обновљени су неки градови у средњовековном стилу, а други тек основани, углавном у близини рудника. За време владавине династије Немањића подигнуте су бројне цркве и манастирски комплекси који подсећају на мале градове, мада су обично удаљени од урбаних центара.