The Attitude of the Orthodox Church towards the Reposed in the Lord during the History and Contemporary Liturgical Challenges (in Serbian) (original) (raw)
Related papers
Summary: Оn the occasion of the jubilee year, the author summarizes Dostoevsky’s attitude towards Christianity and faith, reflecting on the “damned” questions that Dostoevsky dealt with in his works, such as the meaning of suffering and evil, the issue of reforming society and the individual, and the existence and justification of God. He thematizes the spiritual – to wit, the Christological and ecclesial – solution of these questions in Dostoevsky’s work, as well as the presence of a certain Christian typology of character regarding the protagonists of Dostoevsky’s novels. This enables an affirmative but measured assessment of those approaches that regard the presence of Christ and Orthodox spirituality in the opus of Dostoevsky as either secondary or irrelevant in relation to other dimensions, contents and aspects: those approaches that, for example, persist in an immanentist-critical approach to Dostoevsky’s work, in the name of theoretical-literary, philosophical-existential, deep-psychoanalytic or comparative-cultural analyses and reflections. In addition to the polyphony and non-completability that Bakhtin legitimately insists on, the author shows it is important to keep or appropriate what one may call symphony and perfectability. The latter above all signify the fundamental harmony (συμφωνία), or moments of harmony, of Dostoevsky’s faith in Christ as the God-man with his own soul. Dostoevsky’s works testify that the leitmotifs of Christian themes in these works are due not only to “some voices” of “some heroes” but, rather, that in them (and above them) the voice of the author — Fyodor Mihailovich is noticeable, as much as the voice of God through him. Seen from this perspective, which as a vertical intersects the horizontal (Bakhtin’s) perspective, and which (despite its transcendent origin) is no less immanent than the horizontal one (in its own specific way), it imposes itself not only as legitimate but as illuminative (based on the faith of both reader and writer) to affirm a Christian interpretive strategy as the deepest horizon of contextualization of Dostoevsky’s work: followed in fact by many Dostoevskian scholars of Orthodox provenance: from Bulgakov through Berdyaev to Popović and Evdokimov, and others. Certainly, in reading Dostoevsky, as on a chess-board, readers become participants in the intertwined open drama of the novel. Nevertheless, the possibility must be taken into account that this participation, under the presupposition of an act of personal faith illuminated by the Spirit, is at the same time an act of participation in the life of faith of both: Dostoevsky and ourselves — in the one Jesus Christ. No matter how enlightening, the interpretation of Dostoevsky’s work cannot be reduced to a discussion of the theoretical-literary, compositional or character-psychological aspects of his novels, or to other “immanentist” theorizations. The deepest interpretation of Dostoevsky’s personality, opus and creativity – in the spiritual sense – is openned by the Christological hermeneutic framework given through his experience of the (Orthodox) Church. After all, the discovery of the dialogical structure of the novels and the non-completability of the characters coincides with the dialogue with Dostoevsky and his heroes as personalities who, as “images of the living God”, attain or can attain perfectability through faith and life in the Son of God, Christ, whom Dostoevsky unequivocally confessed as the irreplaceable and primary meaning of life. Key words: Dostoevsky, Christianity, faith, immanent critique, transcendent critique, dialogical polyphonic structure, Christological hermeneutical reading Апстракт: Поводом године јубилеја, аутор се осврће на однос Достојевског према хришћанству и вери рефлектујући „проклета“ питања којима се Достојевски бавио у својим делима, каква су питање смисла страдања и зла, питање реформе друштва и појединца, и питање постојања и оправдања Бога. Он тематизује духовно – христолошко и црквено – решавање тих питања у делу Достојевског, као и присуство извесне хришћанске типологије карактера протагониста романа Достојевског. То омогућује афирмативну али одмеравајућу оцену оних приступа који су у делу Достојевског присуство Христа и православне духовности видели или као другостепено или као ирелевантно у односу на друге димензије, садржаје и аспекте: приступа који су, рецимо, истрајавали на иманентистичко-критичком захвату у дело Достојевског а у име теоријско-књижевних, философско-егзистенцијалних, дубинско-психоаналитичких или компаратистичко-културолошких анализа и рефлексија. C Уз полифоничност и недовршивост на којој легитимно инсистира Бахтин, показује аутор, битно је да задржимо или укључимо и оно што можемо назвати симфоничност и усавршивост. Потоње пре свега означава темељну усаглашеност (συμφωνία) вере Достојевског у Христа као Богочовека са сопственом душом. Дела Достојев¬ског сведоче како лајтмотиви хришћанских тема у тим делима нису само „неки гласови“ „неких јунака“ него да је у њима (и поврх њих) приметан и глас аутора — Михајла Фјодоровича, колико и глас Бога преко њега. Гледано из те перспективе, која као вер-тикална пресеца хоризонталну (бахтиновску) перспективу, и која (упрскос свом трансцендентном пореклу) није мање иманентна од хоризонталне (али на свој специфичан начин), намеће се не само као легитимно већ као битно да се, на основу вере и читаоца и писца, афирмише хришћанска интерпретативна стратегија као онај надубљи хоризонт контекстуализације стваралаштва Достојевског, којим су узорито корачали многи теолози достојевскиолози православне провенијенције: од Булгакова преко Берђајева до Поповића и Евдокимова, и других. Свакако да у читању Достојевског, као на шаховском пољу, читаоци постају учесници испреплетано отворене драме романа. Међутим, мора се уважити могућност да је то уче-ствовање, под претпоставком чина личне вере обасјане Духом, уједно чин партиципације у животу вере и Достојевског и нас самих: у једном Исусу Христу. Ма колико била обасјавајућа, интерпетација дела Достојевског не може се свести на расправу о теоријско-литерарним, композицијским или карактерно-психолошким видовима његових романа, или на друге „иманентистичке“ теоретизације. Најдубље тумачење личности, дела и стваралаштва Достојевског – у духовном смислу – даје христолошки хермененутички оквир задат преко његовог опита православља и Цркве. Уосталом, откриће дијалошке структуре романа и незавршивости ликова (децентрираност) коинцидира дијалогу са Достојевским и његовим јунацима као личностима које, као „образи Бога живог“, усавршења могу задобити или задобијају вером и животом управо у Сину Божијем Христу (рецентрираност) којег је Достојевски недвосмислено исповедио као ничим замењив а примарни смисао живота. Кључне речи: Достојевски, хришћанство, вера, иманентна критика, трансцендентна критика, дијалошка полифона структура, христолошко херменеутичко читање
Dressing at the liturgy: The example of the Serbian Orthodox Church
Bulletin de l'Institut etnographique
This paper discusses the clothing of the Serbian Orthodox Church believers at the end of the twentieth and the beginning of the twenty-first century. The main goal was to determine whether there is a desirable/ideal model of clothing for SOC believers, at the liturgy as well as the type and degree of deviation from it in the daily practice of believers. The paper is based on ethnographic material collected during the last five years in churches and monasteries throughout Serbia using the method of observation, semi-structured questionnaire, informal conversation and the use of information from Orthodox forums and websites.
Баштина, 2023
The paper analyzes the iconostasis of the Church of the Holy Apostles Peter and Paul, located in Vrčin. The iconostasis was painted in 1896 by Lazar Krdžalić, an artist who studied in Russia for about six years. The artist began his studies at the icon painting school in Moscow, and finished at the Saint Petersburg Academy of Fine Arts. His wife, Olga Krdžalić, helped him paint the iconostasis. The size of the iconostasis partition of the church in Vrčin influenced the iconographic repertoire and the selection of icons with the most prominent saints. The images on the iconostasis are read horizontally, starting from the lower zone and the most important throne icons. In the first and second zones, the most important events from the cycle of major holidays are shown. The Resurrection of Christ is depicted in the central part of the second zone. The icon is larger than other icons, which was intended to highlight the most important event in Christian history. Icons of St. Nicholas and...
The Quarterly Journal of St. Philaret's Institute 36, Fall, pg. 129–156, 2020
The article is devoted to the peculiarities of modern worship and an emerging liturgical revival movement in the Serbian Orthodox Church. Among the specifics in the celebration of the Divine Liturgy representative of this renewal movement, the author lists the following: worship with the holy doors open, censing during the Alleluia, preaching after the reading of the Gospel, pronouncing eucharistic prayers in an audible voice, the elimination of the troparion of the Third Hour, among others. Under consideration are such issues as the frequency of communion, the possibility of performing the sacrament of marriage during the Divine Liturgy, and the removal of particles for the angels during the Prothesis Rite. The author concludes that, on the one hand, the liturgical renewal movement in Serbia reflects the emergence of broader theological formation in the post-Yugoslav Serbian Church. On the other hand, criticism of the liturgical movement is largely due to the fact that Serbian believers have different levels of theological formation and different experience of participating in Church assembly, which is largely due to the specifics of the historical development of the Serbian Church. Thus, liturgical renewal is only part of a larger renewal of Church life, the goal of which is a more complete realization of life in Christ.
Hilandar № 608 (December Menaion): the Herald of Change in the Liturgical Life of Medieval Serbia
2018
Рукопис бр. 608 хиландарске збирке, служабни минеј за децембар, преписан је крајем XIII века. Ранија истраживања су утврдила да се у овом минеју налазе и литургијска упутства преузета из Евергетидског типика. Тиме је потврђено да је и синаксар овог типика био преведен на српскословенски језик, те да је свакако регулисао богослужење у Српској цркви у време настанка поменутог хиландарског минеја, а свакако и раније, током XIII века. Поред елемената евергетидског богослужења, које се огледа у присуству карактеристичних служби (панахиде и павечернице) између вечерње и јутрења, у овом рукопису се појављују и одређене новине које указују на постепено продирање Јерусалимског типика у литургијску праксу. У том смислу посебно је интересантна служба 9. децембра (Зачеће свете Ане), у којој се преплићу елементи евергетидског и јерусалимског компоновања једне службе.Manuscript № 608 from the collection of the Hilandar monastery, the Service Menaion for December, dates from the late 13th century....
Филаретовский альманах, 2023
This article analyses the term ‘reception’, which came into use in Russian Orthodox theology at the turn of the 19th and 19th centuries. In its original sense, this legal term begins at this time to be used in theology and means, in a new ecclesiological sense, the procedure of agreement of the church community with the definitions of the councils. It is pointed out that the theses of the Protestant theologian R. Sohm on charismatic organization were taken as the source of this idea. His ideas, which were actively developing in Russian theological schools, were close to some of the theological intuitions of A. S. Khomyakov. Under the influence of these two authors, Russian canonists and theologians proposed different approaches to describing reception in the Church. The formation of canons, the development of conciliar institutions and the phenomenon of ecclesiastical authority were seen in the perspective of this idea. The idea of church reception in the perception of researchers from the early 20th century is close to the idea of sobornost’, but the closeness of these ideas, as the article points out, generates a collision between the power of the church hierarchy and the church community. This issue, relevant for its time, is what prompts interest in the idea of reception. В статье анализируется термин «рецепция», который стал использоваться в русском православном богословии на рубеже XIX-XX вв. В изначальном смысле данный правовой термин начинает в это время использоваться в богословии и означает в новом экклезиологическом смысле процедуру согласия церковной общины с определениями соборов. Указывается, что в качестве источника этой идеи были взяты тезисы протестантского теолога Р. Зома о харизматической организации. Его идеи, активно развиваемые русскими богословами, оказались близки некоторым богословским интуициям А. С. Хомякова. Под влиянием этих двух авторов русские канонисты и богословы предлагали разные подходы к описанию рецепции в Церкви. В ракурсе данной идеи рассматривались становление канонов, развитие соборных институтов и феномен церковной власти. Идея церковной рецепции в восприятии исследователей начала XX в. оказывается близка идее соборности, но близость этих идей, как указывается в статье, порождает коллизию между властью церковной иерархии и церковной общины. Эта актуальная для своего времени проблематика и вызывает интерес к идее рецепции.