Bela biblioteka BKG Research Papers (original) (raw)

PRIJE UVODA: NEKOLIKO NATUKNICA O NASTANKU KNJIGE Svaka knjiga bilježi vlastitu povijest nastanka. Iako u njoj postoje i neke formalne zasade vezane za broj godina, dana, sati, minuta i sekundi istraživanja, trenutaka u kojem su se... more

Kada govorimo o budističkoj kosmologiji, reč je naizgled o jednoj viziji sveta koja je nama strana, možda čudna, čak apsurdna. Govorimo o mitovima, neobičnim predelima i bićima, o njihovom mestu u ovome svetu. Ali neka nas neobičnost tih... more

Nikola Oravec je rođen 17.04.1984. godine u Novom Sadu. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Poeziju je obično objavljivao na sajtu www.bundolo.org. Jedan je od urednika zbornika Bundolo offline 3, kojeg je objavio SKC Kragujevac 2012.
Organizator je večeri poezije Poetarium, u Novom Sadu od 2012. do danas.
Objavljivao poeziju, kritiku, eseje i intervjue u periodici i na internetu.
Dobitnik prve nagrade na festivalu poezije Protest u kulturi 2013. koji je organizovao Poezin.
Učestvovao na European Poetry Slam Championship 2014. u Malmeu, Švedska.
2015. objavljuje prvu zbirku poezije „Kocka su bačene!“ u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac.
Na sajtu Rizom – portal za književnost, filozofiju i društvenu teoriju piše kolumne o gastrozofiji.
http://rizom.rs/category/kolumne/nikolaoravec/

Aleksandar Pavlović rođen je u Smederevskoj Palanci 1969. godine, odrastao i završio srednju školu u Mladenovcu, profesionalni je kuvar, radi u Srbiji i inostranstvu, piše poeziju od najranije mladosti. Do sada je izdao tri zbirke... more

Milko Valent, prozaik, pjesnik, dramatičar, esejist i kazališni kritičar, rođen je 6. srpnja 1948. u Zagrebu. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju i komparativnu književnost. Suradnik je stotinjak časopisa, magazina i novina te mnogih radijskih programa i nekoliko internetskih portala. Dosad je objavio 35 knjiga. Zastupljen je u 29 antologija i 50 hrvatskih te inozemnih izbora, zbornika, pregleda i panorama poezije, proze, drame i eseja. Brojni njegovi tekstovi prevedeni su dosad na 13 jezika. Također je na njemački jezik prevedena novela Nježna palisandrovina i izbor iz knjige poezije Tihi alati (prijevod je dostupan na internetu), na francuski, mađarski i poljski drama Gola Europa, na makedonski roman PlayStation, dušo, a na engleski radiodrame Neonski rubovi i Tinta u oku, kratke proze Jazz za Aishu, Interkontinentalno drhtanje i Djevojka i bicikl te drame Gola Europa, Ground Zero Aleksandra i Bordel divljih jabuka. Dvije drame iz dramske trilogije Zero, objavljene prvobitno u BKG (Gola Europa i Ground Zero Aleksandra) nagrađene su 2001. i 2003. trećom i prvom Nagradom Marin Držić. Za doprinos poeziji nagrađen je 2009. Maslinovim vijencem i mramornom pločom na Zidu od poezije (Selca, otok Brač) u koju je uklesan jedan njegov stih. Za roman Umjetne suze, kao najbolje književno ostvarenje objavljeno 2013., dobio je 2014. godišnju Nagradu Vladimir Nazor i stimulaciju Ministarstva kulture RH za jedno od najboljih književnih djela u 2013. (S Umjetnim suzama bio je i među pet finalista Književne nagrade Tportala za najbolji roman objavljen u 2013.) Na drugom natječaju Petrarca Festa za sonet dobio je 2015. treću nagradu za sonet Rock'n'roll. Za knjigu pjesama Pustinja dobio je 2016. stimulaciju Ministarstva kulture RH. Za roman Umjetne suze dobio je, također 2016., Književnu nagradu Stipan Bilić-Prcić, koju od 2016. redovito dodjeljuje Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti (HAZU). Za knjigu pjesama Otvorena rosa, objavljenu 2017., dobio je 2018. Nagradu Tin Ujević. (Otvorena rosa bila je 2018. i u finalu Nagrade Fran Galović.) Također je 2018. dobio Nagradu za urbanu književnost Zvonimir Milčec.

Zbornik literarnih besedil z delavnic
Kulturna produkcija ranljivih skupin –
Književna produkcija v maternem jeziku
v okviru projekta #MANJŠINENAMREŽI
Srbskega kulturnega centra Danilo Kiš

Govoreći o „smrti dekonstrukcije“, Žak Derida je jednom prilikom, sa određenom dozom njemu svojstvene ironije i lucidnosti, primetio kako je nevolja sa dekonstrukcijom u tome što ona umire već više od trideset pet godina. Naime, čim je dekonstrukcija nastala, već je bilo izjava da je ona mrtva. Ona se smatrala nekakvom „izmišljotinom“ koja će, kao uostalom i sve izmišljotine, biti kratkog veka; govorilo se da je dekonstrukcija nekakav „uljez“ uleteo s namerom da relativizuje ozbiljne koncepte na kojima se temelji vascelo znanje i zapadnjačka misao uopšte. Institucije su se borile (a neke se još uvek bore) da takav način mišljenja koji je oličen u rečenici „mislim, dakle – mislim drugo“ (mislim, dakle, potrebno mi je drugo da bih mislio) drže podalje od sebe, osećajući veliku opasnost od „postmodernističke skepse“ i jedne nove mogućnosti da se ospori gotovo svaka istina, a svaki diskurs preispita. Pretnja od dekonstruktivnog diskursa bila je izgleda veća od pretnje bilo kog političko revolucionarnog diskursa. Pa ipak, čak i ako sa izvesnom superiornošću ili olakšanjem prihvatimo tezu da je dekonstrukcija mrtva (šta god to značilo), ne možemo lako osporiti činjenicu da se ona duboko utkala u savremenu misao. Upravo to je naročito važno za književnost danas, književnost posle Deride i Barta, a posebno za promišljanje same prakse ženskog pisma ili postmodernističkih tekstualnih praksi.
Kada govorimo o dvadesetim godinama prošlog veka, periodu kada su nastajala velika dela modernizma i kada je došlo do tako važnih revolucija na svim umetničkim poljima – mi zapravo govorimo o periodu koji je gotovo čitavo jedno stoleće iza nas. Možda su nam danas teško shvatljivi napori i borbe koje su vodili i izvojevali, svaki na svoj način i Džojs i Kamingz, kao što nam je danas nezamislivo da jedno delo (bilo ono književno vredno ili manje vredno) bude zabranjeno.
U vladavini liberalnog kapitalizma nema cenzure ali ima čokoladnog laksativa (fenomen o kome govori Slavoj Žižek). Dok jedni vrlo ozbiljno razmatraju (i)relevantnost postojanja jednog dela u štampanom obliku nasuprot neograničenom internetskom prostoru koji je najdemokratičniji ali i najneselektivniji medij po pitanju objavljivanja, drugi doštampavaju tiraže bestselera a treći se trude da uspostave i ispoštuju ma kakve (čitalačke) kriterijume o tome šta je „prava“ i kvalitetna književnost.
Protekli vek je obeležen još jednom revolucijom. Žene su se izborile za mnoga prava čime se bitno izmenila današnja slika sveta. Možemo govoriti o različitim feminističkim strujama, o različitim pokretima za oslobađanje, ali moramo imati na umu svest o značaju takvih pokreta i o uticajima koje su oni izvršili na svest ljudi. Naša svest i stvarnost je drugačija, a to implicira posve drugačiju umetnost i književnost. Važi i obrnuto: pišemo i promišljamo na drugačiji način, dakle – naši tekstovi stvaraju i konstruišu drugačiju stvarnost.
Mogli bismo lako povući paralelu između teze o „smrti dekonstrukcije“ i teze da žensko pismo „ne postoji“. Ta rečenica se često čuje i ona na gotovo identičan način potvrđuje određeni zazor od drugačijeg pisanja, zazor od drugačijeg mišljenja. Pri tom se previđa da je žensko pismo jedan ozbiljno teorijski zasnovan koncept, kao što su to uostalom i svi književni pojmovi i klasifikacije koji se isto tako mogu osporiti i osporavati, ali koji nam najčešće pomažu da napravimo nekakav kontekst u koji ćemo određena dela smestiti. Drugim rečima, kao što možemo da govorimo o određenim pravcima, poetikama, stilovima, tendencijama u književnosti i umetnosti uopšte, upravo tako možemo govoriti i o ženskom pismu. Imajući, naravno, u vidu, da se ni jedno književno delo ne može niti treba do kraja ukalupiti u bilo koju klasifikaciju, u bilo koji koncept. Zato i postoje savremena čitanja nekih davno napisanih dela jer upravo čitanja i teorijska promatranja čine jedno delo živim i aktuelnim. Stoga se čini da više nema mesta rečenici „žensko pismo ne postoji“. Žensko pismo postoji kao što postoje i svi drugi označitelji. Označeno je uvek bilo diskutabilno. Uostalom, Derida je pokazao da se baš u toj razlici/ razluci kriju mogućnosti za uživanje u tekstualnom, mogućnosti za igru. Postoje tekstovi, postoje kanoni, ali i drugačije pisanje, drugačiji jezik, drugačija čitanja i (u)pis(iv)anja.
Džojs i Kamingz pripadaju onoj tradiciji pisaca koji su nam to otkrili.

Ljiljana Crnić, rođena u Splitu 25. 10. 1954. Danas živi i stvara u Beogradu. Do sad objavila: Nikom neću reći tko si, Beograd, 2011; Mašo, me toga tare (Previše me toga tišti), Beograd, 2012; Ljubav pjesmom živim, (Izbor pjesama deset... more

Petar Lazić (Kosjerić, 25. septembar 1960 — Beograd, 11. septembar 2017) bio je srpski književnik, novinar, publicista i univerzitetski profesor. Živeo je i radio u Beogradu.
Petar Lazić je jedan od najuglednijih satiričara današnjice, prevođen je na tridesetak jezika i zastupljen je u više od sto svetskih antologija, enciklopedija, leksikona i zbornika. Između ostalog, nalazi se u najprestižnijim svetskim izborima, poput engleske enciklopedije „2000 Outstanding Intellectuals of The 21st Century“, zatim u antologijama: ruskoj „Antologiя mudrosti“, italijanskoj “I più grandi saggi”, francuskoj “Les plus grands esprits”, i tako dalje.
Novinarsku karijeru započeo je u studentskom radio programu „Indeks 202” kao redaktor dnevne emisije 1982. godine. Od 1984. do ukidanja 1996. bio je autor tekstova, reditelj i “doživotni” urednik „Indeksovog radio pozorišta” (satirični radio kabare koji je po svim istraživanjima bio najslušanija radijska emisija u istoriji SFRJ i SRJ). Paralelno sa radom u „Indeksovom radio pozorištu”, Lazić je u listu Mladost uređivao satiričnu rubriku „Ovoj zemlji je potrebna mladost”, a potom u magazinu Duga satiričnu rubriku „Duga iza oblaka”. Bio je urednik u izdavačkoj zadruzi Beletra a u izdavačkoj kući Danga direktor i glavni i odgovorni urednik.
Od sredine devedesetih do danas bio je glavni i odgovorni urednik satiričnog lista Naša krmača, direktor i glavni i odgovorni urednik satirično-političkog magazina Bre!, direktor i glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Glas javnosti, pomoćnik odgovornog urednika dnevnog lista Blic i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika programa Beograd 202.
Pored „Indeksa 202”, „Indeksovog radio pozorišta”, radio drama, kao i velikog broja pojedinačnih autorskih emisija na svim programima Radio Beograda – na Radio Pingvinu Lazić je vodio i uređivao autorski serijal pod nazivom „Emisija koju nisu pojeli skakvci”, koji su beogradski novinari u anketi proglasili za najbolju radijsku emisiju u 1995. godini, odmah ispred „Indeksovog radio pozorišta”, dok je ona u isto vreme te godine bila druga po slušanosti u Srbiji, iza „Indeksovog radio pozorišta”. Od 2003. do 2005. uređivao je i vodio na talasima Beograda 202 veoma slušanu emisiju „Bre 202” (koju je radio sa ekipom saradnika iz magazina Bre!), iz koje su objavljena dva CD-a sa songovima, kao i dva CD-a sa emisijama. Od 2008. uređivao je i vodio na programu Beograd 202 emisiju „Crno-beli svet”, a od 2014. do 2016. godine emisije „Crna rupa” i „Umesto crne rupe”.
Novinske i publicističke tekstove, prozu, poeziju i aforizme, kao i stručne i naučne radove Lazić je objavljivao u stotinak listova i časopisa u Srbiji i svetu. Stalne kolumne pisao je za: Književnu reč, Nin, Liberal, Bre!, Crtu, Marku, Glas javnosti, Blic i Ilustrovanu politiku. Feljtone je objavljivao u Glasu javnosti i Ninu.
Hvaljen i kažnjavan. Za ista dela, za koja je nagrađivan – privođen je i podizane su krivične optužnice, isključivo zbog “Vređanja imena i dela predsednika države”, u periodu pre i za vreme režima Slobodana Miloševića.
Na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu držao je nastavu iz predmeta: Veština ubeđivanja u medijima, Kritička literatura i retorika, Retorika i javni nastup, Komunikacija i tehnika ubeđivanja (osnove) i Komunikacija i tehnika ubeđivanja (polemike i debate).
Bio je šef poslaničke grupe (DEPOS–ND) u Skupštini Srbije, kao i potpredsednik skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje. U junu 1994. podneo je ostavke na sve funkcije. Jedini je šef poslaničke grupe u istoriji srpskog parlamenta koji je podneo ostavku na tu funkciju i napustio Skupštinu.
Objavljene knjige: Zaustavite planetu hoću da siđem (1982) – poezija; Na zubatom suncu (1988) – satirični aforizmi (pet izdanja); Heroji Bulevara revolucije (1990) – tekstovi za “Indeksovo radio pozorište” (dva izdanja); Opelo za mrtvo more (1994) – satirična poezija (četiri izdanja); Godine zapleta (1997) – tekstovi za “Indeksovo radio pozorište” (dva izdanja); Kratka istorija duše (2001) – proza (tri izdanja); Nema malih uloga (2002) – publicistika (tri izdanja); Breleške (2002) – publicistika (dva izdanja); Mali veliki ljudi (2004) – dečiji aforizmi (dva izdanja); Carstvo zemaljsko (2005) – satirični aforizmi (dva izdanja); Šljiva, bre (2007) – multidisciplinarna monografija (dvojezično na srpskom i engleskom); Obećana zemlja (2009) – publicistika; Ateriranje nebeskog naroda 1 (2009) – publicistika; Ateriranje nebeskog naroda 2 (2009) – publicistika; Savršena samoubistva (2011) – roman.
Izbori iz stvaralaštva: Izabrana satira (satirična poezija i aforizmi, 1998) – u jednoj knjizi (dvojezično na srpskom i gruzijskom) (dva izdanja); Izabrana književnost (2005) – u pet knjiga; Izabrana publicistika (2009) – u pet knjiga; Bila jednom jedna emisija (izbor tekstova za „Indeksovo radio pozorište”, 2009.) – u jednoj knjizi.

Tomislav Ribić, rođen 1959. u Varaždinu. Objavio šest zbirki pjesama: Aztlan (1997.), Zapisci anđela (1999.), Američki sen (2002.)., zajedničku zbirku pjesama Osjećam melankoliju s Lanom Derkač i Radom Jarkom, Ribočuvareva djeca (2003.)... more

Lidija Beatović (rođena 1966. u Senju) je spisateljica naučne fantastike. Objavljivala u SF časopisima Alef, Sirius i Znak Sagite, Balkanski književni glasnik.
Od 1992. godine živi i radi u Južnoafričkoj Republici.

Klarisa Jovanović, profesorica francoščine in primerjalne književnosti; pesnica, glasbenica in književna prevajalka. Prevaja leposlovje iz novogrščine (Nagrada Društva grških književnih prevajalcev, 2004), makedonščine, srbščine in hrvaščine, italijanščine in francoščine. Piše poezijo in kratko prozo. Objavljati je začela po končanem študiju, njene pesmi najdemo v literarnih revijah Sodobnost, Nova Atlantida, Dialogi, Primorska srečanja, Mentor ter v prilogah Dnevnika in Gorenjskega glasu; večkrat so bile prebrane tudi v Literarnem nokturnu nacionalnega radia.
Dve leti je preživela v Grčiji; prvič leta 1977/78, kot študentka Filozofske fakultete v Solunu, drugič leta 1982/83 kot štipendistka dodiplomskega študija na Filozofski fakulteti v Atenah.
Doslej so izšle tri pesniške zbirke: „Zgiban prek Mure“, 2007, nominirana za najboljši prvenec), „Kimono, na otip“, 2013. in „Izgnana“, 2018, (nominirana za nagrado Veronika).
Odlomki iz omenjenih knjig so prevedeni v hrvaščino, nemščino, makedonščino, slovaščino, italijanščino, madžarščino, srbščino.
Kot glasbenica z bogato diskografijo se posveča zlasti reinterpretaciji ljudske pesmi in izvajanju uglasbene poezije, tudi lastnih pesniških besedil. Izdala je 10 cd-jev, od tega 7 avtorskih projektov. Sodeluje z domačimi in tujimi glasbeniki, zadnja leta največ s spremljevalno skupino Della Segodba, ki jo sestavljajo Luka Ropret, Vasko Atanasovski / Jelena Ždrale, Nino de Gleria in Marjan Stanić. Z njimi je posnela 3 cd-je: Od ljubezni, 2011, Medinteran, 2013 in Amandolat, 2016. Nastopa tudi v duetu z Luko Ropretom.
Klarisa Jovanović piše in nastopa tudi za otroke. Za nacionalno televizijo je posnela številne videospote na témo slovenske ljudske pesmi.
Je članica Društva slovenskih književnih prevajalcev, Društva slovenskih pisateljev in Društva PEN.
Od leta 2006 živi in ustvarja v Lendavi.