Milica Božić Marojević | University of Belgrade (original) (raw)
Papers by Milica Božić Marojević
Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti, Dec 31, 2022
Zaštita, očuvanje i afirmacija srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, 2023
Зборник Матице српске за ликовне уметности број 51, 2023
Од формирања првих музеја па до данашњих дана, под музејском ко- муникацијом се подразумева начин... more Од формирања првих музеја па до данашњих дана, под музејском ко- муникацијом се подразумева начин на који музеј, као пошиљалац поруке, успоставља везу са светом у којем постоји. Иако се суштина размене информација није мењала, из- менили су се ставови како и због чега се то ради. Наиме, данас је у центру интересова- ња музејских посленика да установу повежу са заједницом, да посетиоце мотивишу да критички посматрају друштвене феномене и да их охрабре на дијалог. Рад даје преглед развоја музејске комуникације од њених почетака до савременог доба, кроз упоредну анализу развоја теоријске мисли и рецентних истраживања на „истоку” и на „западу”. У обзир се узимају практични модели потекли из комуникологије, али и каснији прин- ципи који су примарно настали за музејски амбијент. Додатно, дају се препоруке за про- мишљање комуницирања у музејима (у) будућности.
Годишњак за друштвену историју, 2023
Апстракт: Идеологије реконструкције градова у својој сржи почивају на мењању старе структуре ради... more Апстракт: Идеологије реконструкције градова у својој сржи почивају на мењању старе структуре ради стварања хуманије животне средине. Но, измене урбаног пејзажа често немају подршку становништва. На нашем поднебљу нарочито, пошто нас је искуство научило да уређење градова по мери његових житеља све чешће уступа место интересима крупног капитала. Уколико бисмо као студију случаја узели актуелно преуређење Савамале, анализирајући доступне изворе, могли бисмо рећи да атмосфера отпора прати њен развој од самих почетака, односно исушивања Баре Венеције, преко формирања прве железнице, па све до њеног укидања и изградње Београда на води. Рад испитује шта најстарији део града губи, а шта добија измештањем београдског железничког чвора, уређењем приобаља и дуго чеканим силаском на реке. Фокус у истраживању стављен је на последњу у низу промена које прате овај потез, односно на пренамену станичне зграде у музеј који ће баштинити историју Србије. Kључне речи: Савамала, Железничка станица у Београду, београдски железнички чвор, Историјски музеј Србије, баштина, урбанизам. "Град, та појава којој дугујемо све оно што називамо тековинама и наслеђем цивилизације, почиње наједном да нестаје из нашег видног поља и да се претвара у нешто ново, нешто друго, нешто што за сада нема ни своје име којим би се
Teme - Časopis za Društvene Nauke, 2012
Kultura (Skopje), Mar 1, 2014
Kultura, 2014
Уни вер зи тет у Бе о гра ду, Фи ло зоф ски фа кул тет-Цен тар за му зе о ло ги ју и хе ри то ло ... more Уни вер зи тет у Бе о гра ду, Фи ло зоф ски фа кул тет-Цен тар за му зе о ло ги ју и хе ри то ло ги ју, Бе о град
Kultura, 2016
Са же так:Tрагајући за но вим иден ти те ти ма, др жа ве на ста ле на тлу не ка да шњих ју го сло... more Са же так:Tрагајући за но вим иден ти те ти ма, др жа ве на ста ле на тлу не ка да шњих ју го сло вен ских ре пу бли ка већ го ди на ма по ку ша ва ју да оства ре и оси гу ра ју соп стве ну ин тер пре та ци ју про шло сти бо га те ди со нант ним на сле ђем. То иде ве о ма спо ро, бу ду ћи да зе мље на след ни це не ма ју тран спа рент ну кул тур ну по ли ти ку, због че га, да ље, и не чу ди да се о про бле ми ма и пи та њи ма у ве зи са по ли ти ка ма се ћа ња ве о ма рет ко јав но ди ску ту је, а о ус по ста вља њу ја сне, оп ште при хва ће не, на ци о нал не стра те ги је или за кон ске ре гу ла ти ве не ма ни го во ра. Ка ко је ме мо ри ја ли за ци ја, као про цес, ду бо ко по ли ти зо ва на, она пре сли ка ва по ли тич ку, кул тур ну, исто риј ску и дру штве ну ствар ност у од ре ђе ној др жа ви. Во де ће ели те, на пр вом ме сту по ли тич ке, су ти ар би три ко ји од лу чу ју ће ути чу на то ко га ће мо и за што пам ти ти. Kонкретно, тo зна чи да се дру штво не ће се ћа ти све га, већ углав ном оних до га ђа ја, пе ри о да или осо ба ко је по ме ну те ели те од ре де као ва жне и то ће их се се ћа ти на од ре ђе ни (су бјек ти ван и ар би тра ран) на чин. То, на рав но, не зна чи да у ели та ма ну жно по сто ји не га тив на ин тен ци ја по во дом ме мо ри ја ли за ци је. Па ипак, бри са ње ста рих и из град ња но вих исто риј ских на ра ти ва чест је слу чај. Овај рад да је кра так пре глед до са да шњих ме мо ри ја ли за циј ских и ко ме мо ра тив них прак си у ре ги о ну, као и пре по ру ке ка ко се са њи ма ухва ти ти у ко штац у бу дућ но сти. Кључ нере чи:спо ме ни ци, ди со нант но на сле ђе, ме мо ри ја ли за ци ја, бив ша Ју го сла ви ја, по ли ти за ци ја, рат, по ми ре ње МИЛИЦАБОЖИЋМАРОЈЕВИЋ 157 МИЛИЦА БОЖИЋ МАРОЈЕВИЋ за бо ра ва је узроч но по сле дич на. Јав но пам ће ње увек под разу ме ва по ти ски ва ње не ких дру гих се ћа ња и обрат но.
Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Pristini
Everyday life is filled with numerous images of what has passed. All of them, although on differe... more Everyday life is filled with numerous images of what has passed. All of them, although on different bases, leave a mark in time and thus become legacies of the past. Although we usually understand and accept this inherited corpus without a problem, sometimes we face certain inconveniences. For example, we would rather forget the heritage that remind us of colonialism and slavery, civil conflicts, wars, nuclear catastrophes. This paper searches for answers as to why certain contents from the past survive and others disappear, as well as when and why we decide to change their interpretation. Namely, the development of information technologies and new models of communication, in addition to many advantages, has contributed to the development of a perhaps not new, but certainly more striking culture of thinking. Based on condemnation, denial, harsh criticism without the possibility of adequate defence, the cancel culture is present in almost all spheres of everyday life. "Concern&q...
Гласник Етнографског музеја, y. 2019, no. 83 (83), pp. 119-120
Традиционалнo и савременo у уметности и образовању , 2018
MODELLING public space(s) in culture: rethinking institutional practices in culture and historical (Dis) continuities, 2018
Kulturna bastina i kriza. Heritoloski i arhitektonski aspekt, 2021
SITES OF SUFFERING AS SPACES OF REMEMBRANCE.FROM RECOGNIZING INHERITANCE TO CREATING A COMMON HER... more SITES OF SUFFERING AS SPACES OF REMEMBRANCE.FROM RECOGNIZING INHERITANCE TO CREATING A COMMON HERITAGE
After five decades of the conditional (or perhaps conditioned) brotherhood andunity, the transition from the 20th to the 21st century will be remembered asan era of numerous sociological, political and ideological changes. Such trans-formations in society have brought a re-contextualization of the values inheritedfrom the past. The devastation of memory was supported by the devastation ofsymbolic content, which resulted in changes in the visual culture and culturallandscapes. In other words, something that was our common denominator until yesterday has ceased to be valid, and some new, still incomprehensible and unrecognizable initiatives have been imposed as the dominant discourse. This is not happening for the first time in our recent history. After 1945, the notion ofthe past had a conceived and culturally justified form; in the 1980s, communistideas were replaced by nationalist ones; since 2000, the achievements of the Sec-ond World War have been reinterpreted. Shifting from one to anther ideologyhas done a huge injustice to the public spaces of Belgrade. Namely, the monu-ments that are being erected, often without adequate legal procedures, mostly fol-low the long-outdated nineteenth-century tradition of figural sculpture. When wetalk about (un)marked places of suffering, the situation is further complicated.Although the culture of remembrance and activation of the city’s memory hasbeen in the focus since the 1980s, the result of increased interest did not bring theexpected results. Decent marking of the places of suffering was missing, which is why today we have a situation where memorials in the city and suburban munici-palities are mostly neglected. The lack of a clear state strategy, non-compliancewith existing legal regulations in the field of organized heritage protection, as wellas the lack of cooperation between institutions are just some of the reasons whywe have this kind of situation. Additional problems are inadequate education,presentation of heritage that does not follow modern trends in communication,interpretation based on questionable ideological connotations, dehumanizationof victims, underdeveloped social awareness and, in general, disinterest and care-lessness. However, is there a way to approach or accept the unwanted heritage ofthe past and how can we work on forming a common heritage? These questionsare the backbone of this research. In this regard, the paper will, above all, deal with the recognition of dissonance in the heritage of Staro Sajmište, models of its interpretation and, finally, visions of its transformation into a heritage that belongs to all of us.
Key words: Belgrade, unwanted heritage, dissonance, places of suffering, placesof memory, Staro Sajmište
Kultura (Skopje), 2014
Wars, suffering, torture, hundreds of thousands of people that have been displaced or missing, po... more Wars, suffering, torture, hundreds of thousands of people that have been displaced or missing, poverty and the destruction of the monument. These are just some of the events that marked the end of the 20th on the Balkans and that are part of our shameful, not glorious past. Do we need to remember it at all, and how? What stories are 'permitted' and which are 'forbidden'? What is the adequate way to mark the suffering and how to do it without offending either side? What are the relations between memory and monuments, archives and museums? How can we understand the dual nature of monuments: as ideologically driven tools of memory (fixed memory) and / or as constant sources of creative construction and opening up of memory? Possible answers to these questions and also a solution is to create Sites of Conscience, or public memorials that make a specific commitment to democratic engagement through programs that stimulate dialogue on pressing social issues today and that provide opportunities for public involvement in those issues. Public memorials are physical representations or commemorative activities that concern events in the past and are located in public spaces. They are designed to evoke a specific reaction or set of reactions, including public acknowledgment of the event or people represented; personal reflection or mourning, pride, anger, or sadness about something that has happened, or learning or curiosity about periods in the past. The sole process of creating of public memorials is memorialisation. Since the Sites of Conscience may tell stories of mass atrocity or daily, individual struggles, they seek to serve as significant new tools for building lasting cultures of human rights and democracy. Using the past to engage people can and will help in making a difference in the present.
Kultura, 2016
Tрагајући за новим идентитетима, државе настале натлу некадашњих југословенских република већ год... more Tрагајући за новим идентитетима, државе настале натлу некадашњих југословенских република већ годинама покушавају да остваре и осигурају сопствену интерпретацију прошлости богате дисонантним наслеђем. То иде веома споро, будући даземље наследнице немају транспарентну културну политику, збогчега, даље, и не чуди да се о проблемима и питањима у вези саполитикама сећања веома ретко јавно дискутује, а о успостављању јасне, општеприхваћене, националне стратегије или законскерегулативе нема ни говора. Како је меморијализација, као процес,дубоко политизована, она пресликава политичку, културну, историјску и друштвену стварност у одређеној држави. Водеће елите,на првом месту политичке, су ти арбитри који одлучујуће утичуна то кога ћемо и зашто памтити. Kонкретно, тo значи да седруштво неће сећати свега, већ углавном оних догађаја, периодаили особа које поменуте елите одреде као важне и то ће их се сећати на одређени (субјективан и арбитраран) начин. То, наравно,не значи да у елитама нужно постоји негативна интенција поводом меморијализације. Па ипак, брисање старих и изградња новихисторијских наратива чест је случај. Овај рад даје кратак преглед досадашњих меморијализацијских и комеморативних праксиу региону, као и препоруке како се са њима ухватити у коштац убудућности.
Кључне речи:споменици, дисонантно наслеђе, меморијализација,бивша Југославија, политизација, рат, помирење
70 GODINA MUZEOLOGIJE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU. ZBORNIK SAOPŠTENJA SA V GODIŠNJE KONFERENCIJE MUZEOLOGIJE I HERITOLOGIJE, 2018
Uvodna sesija Pete godišnje konferencije muzeologije i heritologije održana je 29. 03. 2018. godi... more Uvodna sesija Pete godišnje konferencije muzeologije i heritologije održana je 29. 03. 2018. godine i bila je posvećena aktivnostima Seminara za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, njegovim teorijskom-metodološkim polazištima i ishodima. U skladu sa tim, predstavili su se nastavnici Seminara. Tema izlaganja prof. dr Dragana Bulatovića bila je Prilog pojmovnom osnaženju muzeologije. Rad prof. dr Milana Popadića naslovljen je U ime naroda: počeci muzeologije na Univerzitetu u Beogradu. Doc. dr Milica Božić Marojević pisala je na temu Muzejska komunikacija-od teorije ka praksi, dok se doc. dr Nikola Krstović bavio Heritološkim tehnologijama i performativnim moćima memorije.
MODELLING public space(s) in culture: rethinking institutional practices in culture and historical (Dis) continuities, 2018
MODELLING public space(s) in culture: rethinking institutional practices in culture and historical (Dis) continuities, 2018
Godišnjak za društvenu istoriju, 2018
Изгубљени у преводу Памћење деведесетих у јавном простору Београда Апстракт: Јавни простори су ув... more Изгубљени у преводу Памћење деведесетих у јавном простору Београда Апстракт: Јавни простори су увек били места за репрезентативно представљање оних који владају онима који владају. Начини те презентације су се вековима мењали, али је суштина увек остајала иста-урбани пејзажи су огледало политичких вредности владајућих структура и помагачи изградње нових политика сећања. Јавни простор Београда последњих година одликује споменички boom, који углавном чини фигурална пластика посвећена понекад и личностима непознатим широј јавности, заснована превасходно на традицијама деветнаестовековне естетике. У том порасту интересовања за меморијализацију веома мали део посвећен је местима сећања на сукобе деведесетих. Овај рад покушава да одговори на питање зашто је то тако, како изгледају споменици посвећени жртвама ратова с краја прошлог века, на ком су наративу базирани, у каквој атмосфери подизани и какву поруку шаљу, са посебним освртом на спомен-плочу страдалим српским жртвама од 1991. до 2000. године, која је подигнута на Ташмајдану, те на Споменик жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999. године у Савској улици. Такође се анализира Закон о ратним меморијалима, чијим се доношењем могућност подизања споменика жртвама ратова деведесетих на Балкану додатно закомпликовала.
Kultura, 2018
По угледу на СССР, многи градови некадашње Југославије у јеку обнове после Другог светског рата д... more По угледу на СССР, многи градови некадашње Југославије у јеку обнове после Другог светског рата добијају дечје железнице. Пионирске железнице имале су вишеструку улогу у тадашњем друштву. Поред тога што је њихова изградња била идеолошки мотивисана, додатни циљ постојања пионирских железница био је да се деци, напаћеној после рата, пружи угодно и срећно детињство. Такође, идеја је била да се код младих од најранијих дана развија окренутост техници, као и љубав према железничком позиву и саобраћају у целини. Иако су биле кратког века, дају сликовит приказ амбициозне културне и образовне политике тога доба, увид у употребу пропагандне машинерије као подршке пројекту, а посебно увид у општу друштвену летаргију која је надвладала чување и коришћење наслеђа. Наиме, дидактичка функција пионирских пруга била је изузетно наглашена, будући да су биле замишљене да развијају етичке врлине, вољу за несебични рад за заједницу, али и радну дисциплину. Додатно, рад се посебно бави разлозима настанка, анализом трајања, те факторима нестанка Пионирске железнице y Кошутњаку у Београду.
Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti, Dec 31, 2022
Zaštita, očuvanje i afirmacija srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji, 2023
Зборник Матице српске за ликовне уметности број 51, 2023
Од формирања првих музеја па до данашњих дана, под музејском ко- муникацијом се подразумева начин... more Од формирања првих музеја па до данашњих дана, под музејском ко- муникацијом се подразумева начин на који музеј, као пошиљалац поруке, успоставља везу са светом у којем постоји. Иако се суштина размене информација није мењала, из- менили су се ставови како и због чега се то ради. Наиме, данас је у центру интересова- ња музејских посленика да установу повежу са заједницом, да посетиоце мотивишу да критички посматрају друштвене феномене и да их охрабре на дијалог. Рад даје преглед развоја музејске комуникације од њених почетака до савременог доба, кроз упоредну анализу развоја теоријске мисли и рецентних истраживања на „истоку” и на „западу”. У обзир се узимају практични модели потекли из комуникологије, али и каснији прин- ципи који су примарно настали за музејски амбијент. Додатно, дају се препоруке за про- мишљање комуницирања у музејима (у) будућности.
Годишњак за друштвену историју, 2023
Апстракт: Идеологије реконструкције градова у својој сржи почивају на мењању старе структуре ради... more Апстракт: Идеологије реконструкције градова у својој сржи почивају на мењању старе структуре ради стварања хуманије животне средине. Но, измене урбаног пејзажа често немају подршку становништва. На нашем поднебљу нарочито, пошто нас је искуство научило да уређење градова по мери његових житеља све чешће уступа место интересима крупног капитала. Уколико бисмо као студију случаја узели актуелно преуређење Савамале, анализирајући доступне изворе, могли бисмо рећи да атмосфера отпора прати њен развој од самих почетака, односно исушивања Баре Венеције, преко формирања прве железнице, па све до њеног укидања и изградње Београда на води. Рад испитује шта најстарији део града губи, а шта добија измештањем београдског железничког чвора, уређењем приобаља и дуго чеканим силаском на реке. Фокус у истраживању стављен је на последњу у низу промена које прате овај потез, односно на пренамену станичне зграде у музеј који ће баштинити историју Србије. Kључне речи: Савамала, Железничка станица у Београду, београдски железнички чвор, Историјски музеј Србије, баштина, урбанизам. "Град, та појава којој дугујемо све оно што називамо тековинама и наслеђем цивилизације, почиње наједном да нестаје из нашег видног поља и да се претвара у нешто ново, нешто друго, нешто што за сада нема ни своје име којим би се
Teme - Časopis za Društvene Nauke, 2012
Kultura (Skopje), Mar 1, 2014
Kultura, 2014
Уни вер зи тет у Бе о гра ду, Фи ло зоф ски фа кул тет-Цен тар за му зе о ло ги ју и хе ри то ло ... more Уни вер зи тет у Бе о гра ду, Фи ло зоф ски фа кул тет-Цен тар за му зе о ло ги ју и хе ри то ло ги ју, Бе о град
Kultura, 2016
Са же так:Tрагајући за но вим иден ти те ти ма, др жа ве на ста ле на тлу не ка да шњих ју го сло... more Са же так:Tрагајући за но вим иден ти те ти ма, др жа ве на ста ле на тлу не ка да шњих ју го сло вен ских ре пу бли ка већ го ди на ма по ку ша ва ју да оства ре и оси гу ра ју соп стве ну ин тер пре та ци ју про шло сти бо га те ди со нант ним на сле ђем. То иде ве о ма спо ро, бу ду ћи да зе мље на след ни це не ма ју тран спа рент ну кул тур ну по ли ти ку, због че га, да ље, и не чу ди да се о про бле ми ма и пи та њи ма у ве зи са по ли ти ка ма се ћа ња ве о ма рет ко јав но ди ску ту је, а о ус по ста вља њу ја сне, оп ште при хва ће не, на ци о нал не стра те ги је или за кон ске ре гу ла ти ве не ма ни го во ра. Ка ко је ме мо ри ја ли за ци ја, као про цес, ду бо ко по ли ти зо ва на, она пре сли ка ва по ли тич ку, кул тур ну, исто риј ску и дру штве ну ствар ност у од ре ђе ној др жа ви. Во де ће ели те, на пр вом ме сту по ли тич ке, су ти ар би три ко ји од лу чу ју ће ути чу на то ко га ће мо и за што пам ти ти. Kонкретно, тo зна чи да се дру штво не ће се ћа ти све га, већ углав ном оних до га ђа ја, пе ри о да или осо ба ко је по ме ну те ели те од ре де као ва жне и то ће их се се ћа ти на од ре ђе ни (су бјек ти ван и ар би тра ран) на чин. То, на рав но, не зна чи да у ели та ма ну жно по сто ји не га тив на ин тен ци ја по во дом ме мо ри ја ли за ци је. Па ипак, бри са ње ста рих и из град ња но вих исто риј ских на ра ти ва чест је слу чај. Овај рад да је кра так пре глед до са да шњих ме мо ри ја ли за циј ских и ко ме мо ра тив них прак си у ре ги о ну, као и пре по ру ке ка ко се са њи ма ухва ти ти у ко штац у бу дућ но сти. Кључ нере чи:спо ме ни ци, ди со нант но на сле ђе, ме мо ри ја ли за ци ја, бив ша Ју го сла ви ја, по ли ти за ци ја, рат, по ми ре ње МИЛИЦАБОЖИЋМАРОЈЕВИЋ 157 МИЛИЦА БОЖИЋ МАРОЈЕВИЋ за бо ра ва је узроч но по сле дич на. Јав но пам ће ње увек под разу ме ва по ти ски ва ње не ких дру гих се ћа ња и обрат но.
Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Pristini
Everyday life is filled with numerous images of what has passed. All of them, although on differe... more Everyday life is filled with numerous images of what has passed. All of them, although on different bases, leave a mark in time and thus become legacies of the past. Although we usually understand and accept this inherited corpus without a problem, sometimes we face certain inconveniences. For example, we would rather forget the heritage that remind us of colonialism and slavery, civil conflicts, wars, nuclear catastrophes. This paper searches for answers as to why certain contents from the past survive and others disappear, as well as when and why we decide to change their interpretation. Namely, the development of information technologies and new models of communication, in addition to many advantages, has contributed to the development of a perhaps not new, but certainly more striking culture of thinking. Based on condemnation, denial, harsh criticism without the possibility of adequate defence, the cancel culture is present in almost all spheres of everyday life. "Concern&q...
Гласник Етнографског музеја, y. 2019, no. 83 (83), pp. 119-120
Традиционалнo и савременo у уметности и образовању , 2018
MODELLING public space(s) in culture: rethinking institutional practices in culture and historical (Dis) continuities, 2018
Kulturna bastina i kriza. Heritoloski i arhitektonski aspekt, 2021
SITES OF SUFFERING AS SPACES OF REMEMBRANCE.FROM RECOGNIZING INHERITANCE TO CREATING A COMMON HER... more SITES OF SUFFERING AS SPACES OF REMEMBRANCE.FROM RECOGNIZING INHERITANCE TO CREATING A COMMON HERITAGE
After five decades of the conditional (or perhaps conditioned) brotherhood andunity, the transition from the 20th to the 21st century will be remembered asan era of numerous sociological, political and ideological changes. Such trans-formations in society have brought a re-contextualization of the values inheritedfrom the past. The devastation of memory was supported by the devastation ofsymbolic content, which resulted in changes in the visual culture and culturallandscapes. In other words, something that was our common denominator until yesterday has ceased to be valid, and some new, still incomprehensible and unrecognizable initiatives have been imposed as the dominant discourse. This is not happening for the first time in our recent history. After 1945, the notion ofthe past had a conceived and culturally justified form; in the 1980s, communistideas were replaced by nationalist ones; since 2000, the achievements of the Sec-ond World War have been reinterpreted. Shifting from one to anther ideologyhas done a huge injustice to the public spaces of Belgrade. Namely, the monu-ments that are being erected, often without adequate legal procedures, mostly fol-low the long-outdated nineteenth-century tradition of figural sculpture. When wetalk about (un)marked places of suffering, the situation is further complicated.Although the culture of remembrance and activation of the city’s memory hasbeen in the focus since the 1980s, the result of increased interest did not bring theexpected results. Decent marking of the places of suffering was missing, which is why today we have a situation where memorials in the city and suburban munici-palities are mostly neglected. The lack of a clear state strategy, non-compliancewith existing legal regulations in the field of organized heritage protection, as wellas the lack of cooperation between institutions are just some of the reasons whywe have this kind of situation. Additional problems are inadequate education,presentation of heritage that does not follow modern trends in communication,interpretation based on questionable ideological connotations, dehumanizationof victims, underdeveloped social awareness and, in general, disinterest and care-lessness. However, is there a way to approach or accept the unwanted heritage ofthe past and how can we work on forming a common heritage? These questionsare the backbone of this research. In this regard, the paper will, above all, deal with the recognition of dissonance in the heritage of Staro Sajmište, models of its interpretation and, finally, visions of its transformation into a heritage that belongs to all of us.
Key words: Belgrade, unwanted heritage, dissonance, places of suffering, placesof memory, Staro Sajmište
Kultura (Skopje), 2014
Wars, suffering, torture, hundreds of thousands of people that have been displaced or missing, po... more Wars, suffering, torture, hundreds of thousands of people that have been displaced or missing, poverty and the destruction of the monument. These are just some of the events that marked the end of the 20th on the Balkans and that are part of our shameful, not glorious past. Do we need to remember it at all, and how? What stories are 'permitted' and which are 'forbidden'? What is the adequate way to mark the suffering and how to do it without offending either side? What are the relations between memory and monuments, archives and museums? How can we understand the dual nature of monuments: as ideologically driven tools of memory (fixed memory) and / or as constant sources of creative construction and opening up of memory? Possible answers to these questions and also a solution is to create Sites of Conscience, or public memorials that make a specific commitment to democratic engagement through programs that stimulate dialogue on pressing social issues today and that provide opportunities for public involvement in those issues. Public memorials are physical representations or commemorative activities that concern events in the past and are located in public spaces. They are designed to evoke a specific reaction or set of reactions, including public acknowledgment of the event or people represented; personal reflection or mourning, pride, anger, or sadness about something that has happened, or learning or curiosity about periods in the past. The sole process of creating of public memorials is memorialisation. Since the Sites of Conscience may tell stories of mass atrocity or daily, individual struggles, they seek to serve as significant new tools for building lasting cultures of human rights and democracy. Using the past to engage people can and will help in making a difference in the present.
Kultura, 2016
Tрагајући за новим идентитетима, државе настале натлу некадашњих југословенских република већ год... more Tрагајући за новим идентитетима, државе настале натлу некадашњих југословенских република већ годинама покушавају да остваре и осигурају сопствену интерпретацију прошлости богате дисонантним наслеђем. То иде веома споро, будући даземље наследнице немају транспарентну културну политику, збогчега, даље, и не чуди да се о проблемима и питањима у вези саполитикама сећања веома ретко јавно дискутује, а о успостављању јасне, општеприхваћене, националне стратегије или законскерегулативе нема ни говора. Како је меморијализација, као процес,дубоко политизована, она пресликава политичку, културну, историјску и друштвену стварност у одређеној држави. Водеће елите,на првом месту политичке, су ти арбитри који одлучујуће утичуна то кога ћемо и зашто памтити. Kонкретно, тo значи да седруштво неће сећати свега, већ углавном оних догађаја, периодаили особа које поменуте елите одреде као важне и то ће их се сећати на одређени (субјективан и арбитраран) начин. То, наравно,не значи да у елитама нужно постоји негативна интенција поводом меморијализације. Па ипак, брисање старих и изградња новихисторијских наратива чест је случај. Овај рад даје кратак преглед досадашњих меморијализацијских и комеморативних праксиу региону, као и препоруке како се са њима ухватити у коштац убудућности.
Кључне речи:споменици, дисонантно наслеђе, меморијализација,бивша Југославија, политизација, рат, помирење
70 GODINA MUZEOLOGIJE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU. ZBORNIK SAOPŠTENJA SA V GODIŠNJE KONFERENCIJE MUZEOLOGIJE I HERITOLOGIJE, 2018
Uvodna sesija Pete godišnje konferencije muzeologije i heritologije održana je 29. 03. 2018. godi... more Uvodna sesija Pete godišnje konferencije muzeologije i heritologije održana je 29. 03. 2018. godine i bila je posvećena aktivnostima Seminara za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, njegovim teorijskom-metodološkim polazištima i ishodima. U skladu sa tim, predstavili su se nastavnici Seminara. Tema izlaganja prof. dr Dragana Bulatovića bila je Prilog pojmovnom osnaženju muzeologije. Rad prof. dr Milana Popadića naslovljen je U ime naroda: počeci muzeologije na Univerzitetu u Beogradu. Doc. dr Milica Božić Marojević pisala je na temu Muzejska komunikacija-od teorije ka praksi, dok se doc. dr Nikola Krstović bavio Heritološkim tehnologijama i performativnim moćima memorije.
MODELLING public space(s) in culture: rethinking institutional practices in culture and historical (Dis) continuities, 2018
MODELLING public space(s) in culture: rethinking institutional practices in culture and historical (Dis) continuities, 2018
Godišnjak za društvenu istoriju, 2018
Изгубљени у преводу Памћење деведесетих у јавном простору Београда Апстракт: Јавни простори су ув... more Изгубљени у преводу Памћење деведесетих у јавном простору Београда Апстракт: Јавни простори су увек били места за репрезентативно представљање оних који владају онима који владају. Начини те презентације су се вековима мењали, али је суштина увек остајала иста-урбани пејзажи су огледало политичких вредности владајућих структура и помагачи изградње нових политика сећања. Јавни простор Београда последњих година одликује споменички boom, који углавном чини фигурална пластика посвећена понекад и личностима непознатим широј јавности, заснована превасходно на традицијама деветнаестовековне естетике. У том порасту интересовања за меморијализацију веома мали део посвећен је местима сећања на сукобе деведесетих. Овај рад покушава да одговори на питање зашто је то тако, како изгледају споменици посвећени жртвама ратова с краја прошлог века, на ком су наративу базирани, у каквој атмосфери подизани и какву поруку шаљу, са посебним освртом на спомен-плочу страдалим српским жртвама од 1991. до 2000. године, која је подигнута на Ташмајдану, те на Споменик жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999. године у Савској улици. Такође се анализира Закон о ратним меморијалима, чијим се доношењем могућност подизања споменика жртвама ратова деведесетих на Балкану додатно закомпликовала.
Kultura, 2018
По угледу на СССР, многи градови некадашње Југославије у јеку обнове после Другог светског рата д... more По угледу на СССР, многи градови некадашње Југославије у јеку обнове после Другог светског рата добијају дечје железнице. Пионирске железнице имале су вишеструку улогу у тадашњем друштву. Поред тога што је њихова изградња била идеолошки мотивисана, додатни циљ постојања пионирских железница био је да се деци, напаћеној после рата, пружи угодно и срећно детињство. Такође, идеја је била да се код младих од најранијих дана развија окренутост техници, као и љубав према железничком позиву и саобраћају у целини. Иако су биле кратког века, дају сликовит приказ амбициозне културне и образовне политике тога доба, увид у употребу пропагандне машинерије као подршке пројекту, а посебно увид у општу друштвену летаргију која је надвладала чување и коришћење наслеђа. Наиме, дидактичка функција пионирских пруга била је изузетно наглашена, будући да су биле замишљене да развијају етичке врлине, вољу за несебични рад за заједницу, али и радну дисциплину. Додатно, рад се посебно бави разлозима настанка, анализом трајања, те факторима нестанка Пионирске железнице y Кошутњаку у Београду.
Programi zaštite, promocije i približavanja kulturne baštine široj javnosti
Društvo i prostor: zbornik radova , 2015
by Eliezer Papo, Nenad Makuljevic, Jelena Erdeljan, Vuk Dautović, Filip Mitricevic, Milica Božić Marojević, Saša M Brajović, Angelina Bankovic, Haris Dajc, Łukasz Byrski, Jakov Đorđević, Sofija Grandakovska, Aleksandar Kadijevic, Maja Kaninska, Aleksandar Kadijevic, Danijela Stefanovic, Stevan/Daniel Milovanović/Perahya, Draginja Maskareli, Barbara Kristina Murovec, Nataša Mišković, Tijana Zebic-Bjelica, Ana Ciric Pavlovic, David Rotman, Milica Rožman, Svetlana Smolčić, Katja Smid, Isidora Stanković, Danka Spehar, Davor Stipić, Gordana Todoric, Katarzyna Taczyńska, Milena Ulcar, Jovana Tesic, Jagoda Večerina, Krinka Vidakovic-Petrov, Aleksandra Ilijevski, Milena Jokanovic (Gnjatovic), Zeljko Jovanovic, Radosav Mikic, Naomi Kojen, Vera Goseva, and Gordana Gorunović
ABSTRACTS OF PAPERS, INTERNATIONAL CONFERENCE Creating Memories in Early Modern and Modern Art and Literature, 2017
Culture of remembrance is one of the central matters of our times, characterized by a wide range ... more Culture of remembrance is one of the central matters of our times, characterized by a wide range of memory-related phenomena, such as construction of artificial memories, mass media and production of mass memories or destruction of public memorials. Besides their obvious social and political importance, memories also pertain to the most intimate spheres of our individual lives and identities.
(Ne)željeno nasleđe u prostorima pamćenja. Slobodne zone bolnih uspomena, 2015
boravka u vojsci u Zagrebu do kraja života sa setom sećao. Ruku na srce, ni meni nije bilo lako, ... more boravka u vojsci u Zagrebu do kraja života sa setom sećao. Ruku na srce, ni meni nije bilo lako, ali mu to nikada nisam priznala. Oktobar je, kiša pada i, uz zvukove voza, pomaže mi da se malo opustim. Vreme do granice proleće. Stajemo. Ulazi "kontrola". Moji saputnici nisu i moji sapatnici-imaju nemačka dokumenta. Stidljivo vadim plavi pasoš. Iako imam urednu vizu i svu potrebnu dokumentaciju zlu_ne_trebalo, upućuju me da iziđem iz voza do kućice. To je, zapravo, metalni kontejner, u kojem sedi carinik i gle čuda-gleda suđenje u Hagu. Nelagoda sad već prerasta u ozbiljnu neprijatnost. Kad premotam film, uopšte mi nije jasno zašto sam se sa dvadeset i kusur osećala krivom za nešto na šta deset godina ranije ama baš nikako nisam mogla da utičem. No, taj sentiment ni danas nije nestao. Vraćam se u voz, idemo kroz Vinkovce i tako redom mesta načičkana uz prugu. Sve te napuštene, oštećene kuće zarasle u korov, paljevine, grafiti mržnje nisu za mene bile nov fenomen. Ali videti ih uživo jeste. Prvo sam se pitala zašto nisu obnovljene, pa ako već nisu obnovljene, zašto nisu srušene? Šta one izazivaju kod ljudi koji su ostali tu da žive, a šta kod onih izbeglih? Da li je u takvom ambijentu uopšte moguć i kakvog kvaliteta suživot? Da li su one podsetnik i / ili opomena? Kakvo je to nasleđe, kako se prema njemu treba odnositi i kako njime upravljati? Bila sam tad otprilike na polovini studija istorije umetnosti i prvo što mi kao mogući odgovor na pamet pada je mnesikakein, starogrčki fenomen zaboravljanja i cenzure zarad opšteg dobra. Na stanici me je sačekao prijatelj iz detinjstva, po ocu Hrvat, koji je iz rodnog Novog Sada pobegao za vreme bombardovanja 1999. u Beč. S njim sam leta provodila u srcu Šumadije, gde su mu devedesetih, na kućnom pragu, ubili dedu, najfinijeg polu Italijana kojeg sam imala čast da poznajem. Čekao me je s drugarom naših godina, koji mi je umesto dobar dan rekao: "Naježim se kad te čujem kako pričaš ekavicu!" Malo je reći da sam bila zapanjena. Nisam mu zamerila, ali sam bila ubeđena da njega u Beogradu niko koga ja poznajem ne bi na taj način dočekao. Danas u to više nisam tako sigurna. Pet godina kasnije, kao studentkinja magistarskih studija dobila sam poziv za međunarodnu konferenciju o baštini u Dubrovniku. Organizator Hrvat, oženjen Srpkinjom, čest gostujući predavač Filozofskog fakulteta u Beogradu, savetovao me je da ne dolazim kolima sa BG tablicama. Razlog je jednostavan. Skup se svake godine održava u jeku pripreme obeležavanja sećanja na granatiranje tog grada i emocije se lako uzburkaju. Prosto, nije zgodno. Prihvatam sugestiju i na put krećem autobusom, igrom slučaja opet u 5.30, doduše ovoga puta posle podne. Stajemo često usput, skupljamo svakog ko nam mahne. Dok razmišljam kako ni u ovom slučaju nemam iskustva u putovanju i polako razvijam avanturistički duh, u gluvo doba noći stajemo u Mostaru. Tamo nas prebacuju iz jednog autobusa u drugi. Potpuno nepripremljena na taj čin, odlučujem da se malo osvežim. Plaćam toalet i uredno dobijam nekoliko listića toalet papira i dvolitarku s vodom. Normalno. Ne piše mi na čelu ko sam i odakle. Šetajući stanicom, zamalo propuštam prevoz. Srećom, saputnica je primetila da falim i zaustavila majstora, a kada sam ušla sve vreme do Dubrovnika je kritikovala moju neopreznost. Počinje da se razdanjuje i više je ne slušam, gledam tragove rata na fasadama, ruševine i bespravnu gradnju jednu do druge, bilborde iznenađujućih sadržaja. Prizor otežavaju gotovo avetinjski puste ulice. Prerano je. Sunčan je septembarski dan. Dobrodošlica ovoga puta zaista pravda svoje ime. Ipak su to kolege, humanistički obrazovani ljudi, njima propaganda ne može lako da manipuliše. Tu smo svi iz regiona ex YU, zajedno kritikujemo turističkog vodiča koji nam ne pokazuje upravo obnovljenu pravoslavnu crkvu pored koje prolazimo. Baština sličnog jezika nas je ovog puta ujedinila. Znači mi taj osećaj. U Muzej Domovinskog rata odlazim sama. Znam da me kolege ne gledaju kao agresora, ali stid je prevladao. Međutim, postavka me, ne znam zašto, nije iznenadila. Sad već imam diplomu muzeologije i neko vreme sam u priči o ljudskim pravima, dokumentovanju prošlosti i njenog neželjenog nasleđa. Nije lako zadovoljiti moje standarde. U muzej sam navikla da idem radi istine, a ovoga puta sam izašla samo sa pitanjem-da li je uopšte, sa ovakvom istinom, moguće prevazilaženje razlika i pomirenje? Prošlo je još pet godina i počinjem da radim kao konsultantkinja međunarodnih organizacija na polju memorijalizacije baštine. Na terenu sam u nekadašnjoj Bosni i Hercegovini, ponajviše u sadašnjem Brčko Distriktu BiH. Istražujemo mogućnosti podizanja memorijalnog kompleksa, posvećenog svim etničkim zajednicama. Organizujemo konsultacije prvo s mladima. Jedan od njih mi kaže: "Došao bih u Srbiju, ali zovem se Damir." Pitam u čemu je problem, išla sam u muzičku školu s jednim, u vreme najveće ratnohuškačke propagande. Nikada nije imao problem zbog svog imena. Ovaj sada Damir ne ume da mi odgovori. Opet ta prokleta propaganda! Pišem u preporukama da moramo da počnemo edukaciju od najmlađih, da menjamo programe u školama, jer na dešavanja u njihovim domovima ne možemo da utičemo. Sa zebnjom iščekujem susrete sa organizacijama nestalih. Pitam se kako ćemo ih sve smestiti u istu prostoriju, da li će biti sukoba. I onda sledi iznenađenje-oni međusobno komuniciraju i sarađuju. I tada dobijam odgovor na pitanje iz Dubrovnika, koji sam čekala pola decenije-da, aktivan suživot i višeetnička saradnja će biti mogući, ako ljude vežemo oko istog fenomena, odnosno, problema koji ih muči. Puna elana odlazim u Sarajevo. Prva stanica Historijski muzej BiH, sa izložbom o opsadi glavnog grada. Ostajem bez teksta. Naime, dosad sam na prostorima nekadašnje Jugoslavije kao sećanja na rat uglavnom viđala fotografije leševa, ruševina, svakojakog stradanja, krvava dokumenta, oružje, poderanu odeću, izgubljene igračke, drugim rečima-prizore horora. Mučno i tragično. Ali efekat koji je na mene ostavila rekonstrukcija ambijenata svakodnevnog života ljudi tokom 1.425 dana. Ukoliko se to uopšte može nazvati životom. Neuporedivo. Jer tih godina, svega nekoliko stotina kilometara dalje, letovala sam i zimovala s prijateljicama, slavila malu maturu, polagala prijemni za gimnaziju, i štošta drugo i veliko, prilično nesvesna terora u komšiluku. Ova poseta razjasnila mi je i suze moje bake, koje sam na njenom licu prvi i poslednji put videla dok je gledala prenos protesta u Sarajevu, nakon referenduma. Mislila sam da plače zato što je njena ćerka, a moja mama, tog dana operisana od raka. Međutim, ona je, kao nasilno "prekrštena" iz Manc u Nikolić, vrlo dobro znala šta sledi. Negde, između ovih redova i sentimenata, krije se odgovor zašto moramo da čuvamo i naučavamo baštinu kroz sećanje i pamćenje. Da znamo da je prepoznamo, negujemo i da budemo svesni posledica ukoliko to ne učinimo. Srećom, veći deo ovih fenomena čini istorija lepote u svim segmentima bivstvovanja, no to ne znači da vrednost i važnost istorije ružnoće smemo da ignorišemo. 1.2. Između amnezije i amnestije Postoji mnogo argumenata zašto prošlost treba da ostane baš to-nešto minulo-i zašto ne treba da se preispituje. Oni se kreću od stavova da njeno otkrivanje može da dovede do ponovnog nasilja, preko mišljenja da je otvaranje starih rana daleko bolnije od ćutanja, pa sve do argumenata da je za mlade bolje da neke priče ostanu neispričane. Smatra se da se distanciranjem od neslavne prošlosti može kreirati nova budućnost, neopterećena i nezagađena nasiljem minulih vremena. Ipak, razlozi "za" (njeno preispitivanje) u našem slučaju su prevagnuli. Prvo, traume prošlosti ne prolaze same od sebe. Drugo, orvelovski rečeno, ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost. Ćutanjem o učinjenom zlu, zločin se i dalje nastavlja, samo na drugačiji način. Žrtva, samim tim što joj nije priznato da je žrtva, kontinuirano strada. Dalje, formiranje komisija za istinu može da promoviše pomirenje. Takođe, prihvatanje činjenice da su se zlodela dogodila i otkrivanje istine u vezi sa njima omogućava zaceljivanje preživelima i porodicama žrtava. I, konačno, zločin koje se ne razotkrije, neminovno će se ponoviti. Tu počinje odgovornost zajednice i oblikovanje kolektivnog pamćenja. 2 Kroz promišljanja o povezivanju sećanja, inače elementa neopipljive baštine, sa fizičkim prostorom, te istraživanja kako taj odnos interpretirati kao muzeološku / heritološku temu proistekla je zainteresovanost za mesto buđenja savesti, jedinstveni model očuvanja kolektivne memorije u tranzicionim društvima koja su u bliskoj prošlosti pretrpela masovna stradanja. Mesta buđenja savesti se, kao termin, prvi put pominju u kontekstu tranzicione pravde, to jest pravnog i administrativnog procesa koji se izvodi nakon političke tranzicije, radi skretanja pažnje javnosti na loše činidbe 2 Brandon Hamber, "Remembering to Forget. Issues to Consider when Establishing Structures for Dealing with the Past,"